02. мај 2011.

Модератор у радионици, Лавинија Шувака је врло сликовито и надахнуто увела учеснике у дело, које је, после објављивања 1968. али и касније, забранама и пратећим контроверзама поставком у позоришту, оставило дубоке трагове и универзалне поруке, и те како актуелне и упутне и у садашњим погледима.

Лавнија Шувака је пажљиво бираним цитатима из романа и својим примедбама, извукла суштину лако препознатиљиву за читаоца „новајлију", или оног на „поправном", који утврђује градиво, свођењем на констатацију великог књижевног умећа Драгослава Михаиловића маестралним портретисањем пре свега главног јунака – Љубе Шампиона, са београдског Душановца.

Изванредно осликавање једног од најтежих периода комунистичке Југославије изазовима у лавиринтима Информбировских замки, кроз судбину породице главног јунака и његовог окружења несумњиво вуку трајне вредности упутне и опомињуће и за нека каснија времена.

О тим порукама било је речи у анализи дела дела после увода модератора.

У својим виђењима књижевног вођења аутора романа, учесници у дебати – Јанининка Невчева, Трајче Стамески, Ванчо Дамјански, Младен Станчић...изнели су утиске посебно у погледу снажне наративне умешности и мајсторске градње ликова. Михаиловићево увођење у роман актуелним збивањима, па враћањем у прошлост, готово стратешки утврђеним и „програмираним" сазревањем Љубе Шампиона на улицама београдског Душановца, све до прецизно изграђеног боксерског завршног ударца - убиства Столета Апаша, војничког алибија и бегства на хладан, толико различит север у Шведску, читаоцу, како је речено, утискује неку врсту филозофске поуке – кроз визуру – „зрелог уличара"...

У радионици у Спони сачињена је једна својеврсна скица „обичних читалачких", али и критичарски утемељених осмишљених погледа на роман „Кад су цветале тикве". Истакнути су битни делови његове структуре и слојевитост везе са наративним поступком аутора. Та веза је усликана можда најупечатљивије најпре убитачном поруком опроштаја мајке Столета Апаша, која „откива" теже од најснажнијег боксерског ударца, па потом праћењем неминовног одласка из Београда и начина на који Љуба Шампион прикрива носталгију и жељу за повратком...

У слободнијем изношењу утисака о самом аутору, у радионици је истакнуто и виђење да Михаиловић спада у ред оних српских писаца који толико година уназад и буквално и данас „брани своје дело". Доказује ту своју доследност на сваком месту, било на књижевним сусретима, активностима и полемичним приступима са лингвистима у оригиналној одбрани српског језика у САНУ...

Књижевни траг

Драгослав Михаиловић је један од најугледнијих српских књижевника, редовни члан САНУ, добитник многих књижевних награда и признања, превођен на више европских језика.

Рођен у Ћуприји 1930, студирао у Београду Филозофски факултет на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Са двадесет година бива хапшен и послан на Голи оток. Факултет завршава 1957. али не успева да нађе стално запослење и зато је често мењао посао...

Роман „Кад су цветале тикве", први пут је објављен 1968. године, и како је истакнуто и у радионици у Спони, од тада је објављен у више од двадесет издања. Изазвао је у том периоду комунистичке Југосалвије, значајну реакцију социјалистичког режима. Позоришна представа која је требало да се игра по овом роману је била - забрањена, а сам аутор тврди да ју је лично забранио – Јосип Броз.

На позив редакције НИН-а и Завода за уџбенике, гласовима десеторице критичара роман „Кад су цветале тикве" је изабран на офф-листу десет најбољих романа од оних који су од 1954. до 2004. године незаслужено остали без НИН-ове награде - престижног књижевног признања.

Критичар Марко Недић, карактерише роман „Кад су цветале тикве" као „врло сложен и у основном садржинском слоју романескне приче и њеног значења, и у третирању главног јунака и његовог карактера, као и у кључним тачкама у мотивацији текста".

Драгослав Михаиловић је објавио и следећа дела: Фреде, лаку ноћ, Петријин венац, Чизмаши, Голи оток, Црвено и плаво, Време за повратак, Гори Морава, Лов на стенице.