03. април 2011.

Како је у анализи у приказу дела Стамески истакао Црњански се може сматрати зачетником модерног српског романа, који у приповедачком подухвату мајсторски влада – дисконтинуитетом.

- Његова нарација је дисконтинуирана. Шта то значи? На једној страници, буквално на једној страници Црњански вас носи у три пасажа, на три различита места. Може да вас води у време када је јунак у затвору, па потом да вас врати у детињство па да вас заврти, на пример, и одведе у рат. То захтева снажну концетрацију и могућност праћења. Чак филозофским приступом у реченицама, говори о животу, смрти, не о моралу, али и о неким битним егзистенцијалним питањима...Као сваки прави модерниста, који пажњу посвећују ономе што се назива – форма текста. Дакле, код моидерниста није важна само садржина него и форма текста, рекао је Стамески у сликовитој обради „Дневика о Чарнојевићу".

То дисконуирано пребацивање, од читаоца захтева огромну концетрацију, у ишчекивању некаквог значења. Ако читав текст говори о некаквог хаосу, дисконтинуитету, апсурду живота, буквално нам развејава нарацију на све стране да би закључили – текст је хаос, свет је хаос. Али, са оним познатим - долази боље време, увек долази...

„Јесен и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора и загледам се у маглу. И у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?

Ове крваве, црвене, топле шуме, непрегледне пољске шуме, како ме уморише. Војник сам; о, нико не зна шта то значи. Али у овој бури, што је звртела мозак свету, мало је људи који тако слатко и мирно живе као ја. Вучем се од града до града, под овим јесењим дрвећем, руменим и жутим, које има на мене исто толико утицаја као на Хафиса вино..."

"Дневник о Чарнојевићу" није ни новела, ни роман ни песма, ни монодрама. То је просто текст, лирски текст, тзв. модерне уметничке технологије, модерног поступка. Одсуство сваке композиције; принцип расипања утисака, мисли, слика, расипања грађе јесте пут до постизања унутрашње логике казивање. Ништа се ту, тако рећи, ни са чим не подудара и не повезује, а целина ипак одржава саму себе.

То су делимично истакли и учесници у расправи на радионици у „Спони", износећи властите погледе и утиске о делу и порукама Црњанског, као – ламента љубави, како је љубав – непролазна...

На основу уводног приказа Стамеског и у расправи су се изнети погледи на делове текста разрстаног на – детињство, путовање и рат, са свим диспропорцијама тешких искушења на вратима смрти до мирног спокојства и чак равнодушности према свему што вреба.

Црњански спада у ред најзначајнијих и најплоднијих писаца српске књижевности. Имао је занимљив живот испуњен идеолошким и књижевним сукобима, службовање у дипломатским претставништвима у Берлину, Риму, Лисабону и Лондону од 1928. до 1945. године, и емиграцијом све до 1965. године када се враћа у домовину. Он је свестрана стваралачка личност. Припада генерацији младих авангардних песника непосредно по завршетку Првог светског рата, а његова "Лирика Итаке" (1920) представља прекретницу не само на мотивском и стилском него и на поетичко-теоријском плану.

Књижевно дело Милоша Црњанског је обимно и разноврсно: афирмисао се као песник, приповедач, романсиер, драмски писац, путописац, есејиста, писац мемоарске прозе.

Милош Црњански је рођен 1893. године у месту Чонграду у Мађарској. Нико од великих српских писаца није имао тако буран живот као он. Основну школу је завршио у Панчеву, гимназију у Темишвару, а студије на филозофском факултету које је започео у Бечу, завршио је у Београду после рата...

Написао је -збирку песама "Лирика Итаке", поему "Стражилово", кратак лирски роман "Дневник о Чарнојевићу", путописе "Љубав у Тоскани", "Писма из Париза", романе "Сеобе", "Друга књига Сеоба", "Роман о Лондону".

Милош Црњански је умро у Београду, 30. новембра 1977. у 84. години живота.