21. март 2011.

Учествовати у тајни васкрсења Христовог није ни мало обична и уобичајена ствар. Палост и сујетност људског живота онемогућава човека да на достојан начин учествује у животу Господа Христа који је ради нас људи постао човек, да би у нама, и у сваком човеку победио и уништио највећег непријатеља човека – смрт.

Имајући у виду ову чињеницу, Црква је установила пре почетка Великог поста припремне недеље, како би (човек) хришћанин могао себе да припреми за духовни подвиг који га очекује. Четири припремне недеље претходе посту, и свакој недељи посвећена је једна тема из хришћанског живота која би требало да хришћанина преуми, приволи га, да се замисли над својим сопственим животом.

Укратко, прва недеља је посвећена смирењу, друга покајању, трећа љубави, четврта опраштању. Ове теме се читају на недељним Литургијама, и  хришћанин на молитвен и тајанствен начин преиспитује себе, где је његов живот у односу на врлине које Црква проповеда у овим припремним недељама пред Велики пост.

Велики пост се састоји од шест недеља: прва недеља православља, друга Св. Григорија Паламе, трећа је посвећена часном Крсту, четврта Св. Јовану Лествичнику, пета Св. Марији Египћанки, шеста Уласку Господа у Јерусалим. Овим се завршава Света Четрдесетница, да би се хришћани спремили за Страсну и Светлу седмицу.

Неко ће поставити питање зашто је потребан толики период да би се прославило Васкрсење Христово? Одговор на ово питање је у чињеници да се овај циклус припремних недеља пред Васкрс у раној Цркви односио на катихумене (људе који су се спремали за Свето крштење) који су се припремали за Свето крштење постом и молитвама како би на што достојнији начин примили ову свету тајну (на Велику суботу). Но, како ми (данашњи хришћани), својим животом прљамо благодат која нам је дата на светом крштењу, и нама је потребно обновљење крштењске благодати, како би се вратили Христу, и очистили се од најразличитијих грехова које чинимо, а које нас одвајају од Бога.

Тако, до средине Великог поста, сав труд је усредсређен на наш подвиг и очишћење, док друга половина поста представља учествовање у Господњем животу. Ми идемо за Господом, мада смо уплашени и узбуђени, због страдања и понижења која ће Господ претрпети због нас. У Лазареву суботу на Литургији чита се јеванђеље о Лазару, а тропар овог празника указује на свеопште Васкрсење. Овим, пред Страсну седмицу, Господ нам кроз Цркву и у Цркви, указује да ће доћи Васкрсење без обзира на Крст и страдање. Затим следи Страсна седмица, Велики четвртак, Велики петак (Голгота), Велика субота (Силазак Господњи у ад) и Васкрс као круна читавог Великог поста.

Велики пост нам долази од самога Господа, као дар, знајући нашу слабост и палост, Он нам преко Великог поста враћа изгубљено достојанство које смо изгубили грешним и порочним животом. Тако да кроз пост сваки хришћанин показује вољу и жељу да учествује у животу Господњем који присаједињује царству Оца и Сина и Светога Духа.

Кроз Велики пост човек не чини пад којем је подлегао наш праотац Адам по наговору ђавола, одбацивши заједницу са Богом окусивши забрањени плод, и преко којег се зацарила смрт у свету и у човеку. Кроз Велики пост хришћанин припремајући се за Васкрс васкрсава своју душу и тело и ум и целог себе, тако да у себи препознаје самога Господа Исуса (Новога Адама) који ће поново доћи и васкрснути и обновити читаву творевину, и оне које су уснули (преминули) у Њему. Одатле и црквенословенска реч сохранити – сахранити, значи сачувати човека за долазак Господњи, када ће Господ све васкрснути за живот вечни. Ово су најбитније карактеристике Великога поста, преко којег Црква уводи сваког хришћанина у велику тајну победе Христове над смрћу, грехом и ђаволом, на путу до Новог Јерусалима, до незалазног дана, до - Васкрса!

Дипл. теолог

Никола Станчић