03. април 2010.

Да би смо говорили о Васкрсењу Христовом, морамо најпре да говоримо о смрти. Без обзира на најразличитија тумачења, задржаћемо се на православном приступу тумачења смрти. Смрт по православном предању није догађај који наступа на крају људског живота, већ прожима читав живот човека од самога рођења, јер човеков живот проткан је смрћу, склон пропадању, старењу.

Ово констатује и савремена наука, али православна теологија указује да смрт и смртно постојање човека карактеришу живот одвојен од Бога, ближњих, и као последица овога отуђења, и од самога себе. Ако у човековој души царују мржња, нетрпељивост, подела, хуљење на Бога, онда сва ова стања душе указују на смрт, на умирање човека и његове душе. Али обрнуто, човек спољашње може и да пропада, да стари итд., али у њему ипак да царују љубав, праштање, молитва. Ово је Христос доживео у највећем свом понижењу на Крсту. Он је имао у себи божанску љубав, праштање... Треба само погледати фреску Студеничког распећа и уочити да је Христос заиста „Цар Славе“, без обзира што је разапет био, и мучио се неподношљивим мукама.

Превладавање смрти, расцепканости, фрагментације људског живота, превазилази се у Цркви која је Тело Христово, дакле Крштењем човек се облачи у Христа, и живи живот Христов, и пролази све етапе живота које је прошао Христос, а овај живот са Христом има за циљ победу над смрћу. Ова реалност дубоко је проткана у нашим крајевима. Довољно је само да погледамо наше манастире и цркве, јер наши преци живели су Васкрсењем Христовим. Сви сегменти људског живота били су повезани са Црквом, али не Црквом као институцијом, већ Црквом као животом. По славама људи су се приближавали једни другима, заљубљивали се, па су се из тих дружења изродили бракови. Читав живот био је повезан са благословом Божјим. Људи су све радости и туге приносили Богу у Цркви, живели су небом на земљи, мерили земљу небом, а не небо земљом.

Можда ће неко оправдано поставити питање какве везе све то има са савременошћу која се веома разликује од ранијих епоха, која су мање-више биле теоцентричне. Без обзира на друштвени културолошки аспект нашега доба, истина коју Црква проповеда да је човек икона Бога, или тачније икона Христова, радосно сведочи да човек поново може да пробуди жеђ за Богом, да Га тражи, како би се вратио Њему, ближњима, па и самоме себи. Човек у себи има велике потенцијале духовног развоја, човек је икона Бога, али човек још овде на земљи може да се уподоби на Бога. Може да почне да личи на Њега, изнутра свецелосно. Ова реалност је присутна у сваком човеку, зато човек приближујући се Богу треба трудом својим да препозна(је) љубав Божју, како према себи, тако и према другима. И само на овај начин истински почиње да воли и себе и друге, јер воли, не својом љубављу, већ Божјом. У супротном промашује, јер само људска „љубав“, је себична, властољубива, љубоморна. Зато је Господ дошао на земљу у телу, да изнова и увек васкрсава у нама ова стања вечне љубави које људи у Цркви изнова изграђују сваке године на Васкрс.

Никола Станчић
дипл. теолог