15. фебруар 2011.

Празник Сретење Господње слави се 40. дана након Божића. Тада је Пресвета Дјева донела свог Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти. Иако ни једно, ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја.

У то време у храму је служио првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити".

Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, рекоше то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но, у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир (Египат), по упутству анђела Божјег.

Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

Српска Православна Црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по григоријанском календару. За српски народ је од посебне важности симболика овог дана, будући да је на Сретење, 1804. године подигнут Први српски устанак.

На Сретење, 1835. године донет је Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је слављен и као Дан уставности.Од 2006. Сретење је Дан државности Републике Србије и Дан војске Војске Србије.