08. фебруар 2011.

Наташа Петровић је студент на четвртој години студија на Факултету драмских уметности у Скопљу.  У средишту интересовања шире јавности и велике медијумске пажње нашла се након њеног избора у „Десет филмских звезди“ на познатом Берлинском фестивалу. У Берлину је привукла пажњу својом улогом у филму „Као да ме нема“ у режији Хуаните Вилсон.

У овај избор десет звезда ушло је десет имена младих глумаца са европске филмске сцене која су нова лица, на која европска, па и светска кинематографија, може да рачуна.

Да ли је Ваша прича, односно Ваш улазак на велика врата у свет филмске уметности почео са улогом у филму „Као да ме нема“ у режији Хуаните Вилсон?

- Да, могу слободно рећи да реализацијом филма „Као да ме нема“ у режији Хуаните Вилсон официјално почиње моја прича у свету филмске индустрије.

Филм представља пакао рата у Босни, портретирајући судбину „малих“ људи који директно осећају последице ратне буре. Како сте се осећали док сте  радили на филму, оживљавајући лик Самире?

Ово је филм у коме је по први пут прича о рату препричана из једне женске перспективе. Тачније прича у филму следи животни пут једне младе девојке, Самире која улази у вртлог рата и као и сви остали покушава и чини све да преживи сваки следећи дан.

Идеја режисерке је била да се прича представи на што једноставнији, а истовремено и реалнији начин...

Свака одиграна улога има своју тежину, а живот у рату је много више од тежак, он је неподношљив, и управо због тога није лако да се долови једна оваква потресна прича, нити је лако одиграти једну овакву улогу.

Филм је имао своју премијеру у Сарајеву, а онда и на неколико фестивала у свету. Који су Ваши утисци у контактима са публиком, али и од сусрета са људима из света филмске продукције?

- Тако је, филм је премијерно приказан на Сарајевском филмском фестивалу, а онда и у Торонту. Након тога у Каиру.

Могу да кажем да је филм био одлично прихваћен од публике на ова три фестивала. Велико интересовање и распродате карте за све пројекције у Торонту, као и освојена Сребрна пирамида на фестивалу у Каиру. Гостовање филма на овим фестивалима је мени отворило могућност за нову сарадњу са много нових личности из света филмске индустрије широм света.

Да ли се након тога десио Берлин, Берлински филмски фестивал и Ваш избор у „Десет филмских звезда“?

- Да. Самим тим што је филм „Као да ме нема“ једно од најновијих филмских остварења у Македонији у прошлој години, Филмски фонд Македоније је мене предложио као могућег кандидата за избор „Десет филмских звезди“ на Берлинском фестивалу. Ја се радујем што сам добила ову част да будем први представник Македоније у овом програму.

Да ли мислите да са уласком у овај избор десет младих нових звезда европског филма, могу да се отворе неке нове перспективе за рад ван Македоније?

Овај пројекат је урађен управо с тим циљем, отворити нова врата за младе таленте који ће моћи да развијају своју каријеру ван својих земаља. Надам се да ћу мојим учешћем на овој великој манифестацији успети да остварим контакте који ће у будућности донети нове сарадње и нове улоге.

Рад на филму је један облик глумачког рада. Позоришна уметност или представе уживо имају другу димензију и са собом носе другу енергију. Део сте глумачке екипе у представи „Брод за лутке“ у режији Неле Витошевић у оквиру независног позоришта „Вондерленд“. Какво је искуство из рада са овом режисерком и на овој представи?

Представа „Брод за лутке“ била је моја прва професионална представа на којој сам радила. Истовремено могу рећи да је то за мене било  и једно предивно искуство зато што сам радила са одличном позоришном екипом, такође и са изванредном режисерком каква је Нела Витошевић. Отварање позоришта „Вондерленд“ заслужује велики респект, јер гледаоцима нуди квалитетне представе које заиста вреде да се погледају. Представа „Брод за лутке“ није једини пројекат овог позоришта, ту је и представа Васила Христова, „Класни непријатељ“ која је недавно имала своју премијеру, па уколико сте љубитељи доброг позоришта, изволите.

Како смо напоменули, Ви сте на четвртој години на Факултету драмских уметности у класи Цветановског. Шта даље?

Не могу рећи шта ме очекује након студија, јер још увек немам неки конкретан план на чијем остварењу бих могла да радим. Могу само да кажем да ћу наставити са радом као и досад, зато што сматрам да ће свако следеће искуство придонети унапређењу моје каријере и мене лично као глумице.