Проси и поклања књиге деци по селима ПДФ Штампа Ел. пошта

Зорица Сентић06. фебруар 2011.

Српкиња из Француске, Зорица Сентић, која је тек у петој деценији живота научила матерњи језик, сада је поново у Србији где помаже у сакупљању књига билиотекама у сеоским срединама. Почела је буквално просећи на Сајму књига у Београду, а данас њена акција „Дарујмо реч” има на стотине поклоника...

 За свој рад од Педагошког покрета Србије добила је  годишњу награду „Васа Пелагић” за врхунска остварења у образовању 2009. године.

Ову лепушкасту жену широког осмеха, ведрог духа и огромог срца упознали смо у Скопљу, у „Спони”, удаљеном свега стотинак метара од куће у којој је рођена једног 10. септембра. Срце ју је вукло да посети место где је угледала светлост дана, али њен повод доласку у Скопље је био сасвим друге природе, да заједно са делегацијом Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије из Ниша, који су „Спони” поклонили пакет књига са преко 600 наслова, дарује три своје књиге. То је, заправо, само кап у мору своје и туђе писане речи коју од 2006. године несебично поклања школама по селима Србије. Њен циљ је да свако српско село добије своју библиотеку, при школи, цркви, при неком огњишту које још увек тиња чувајући српску реч. Зна да у Србији има 4.800 села и да тај посао неће бити ни мало лак. Зна, такође, да ће за 15 година у Србији нестати свако четврто село, да ће бити на хиљаде заувек затворених бунара, амбара и дворишта, да се њима више неће чути весела дечја граја.

Зорици је познато да сваког тренутка понеко напушта своје село, да је све мање младића за женидбу, и жена за рађање. Зато је и покренула акцију “Дарујмо реч”, јер је књига, како вели, - топла, мудра, учена, песничка, прозна, научна, духовна, световна, и написана реч насушно потребна. Реч која лечи, која враћа Србе у српска села заједно са српским легендама, митовима, српском традицијом, славном историјом, српским бајкама и причама. Српским селима треба књига – библија, буквар, читанка, словарица, земљопис, речник, приповетка, роман... Треба им извориште знања, да их укори или подучи, да науче оно што нису знали, да поново верују у реч, у човека, у себе.

С акцијом „Дарујмо реч” Зорица Сентић жели да са поклоњеном књигом врати смех у авлије српских села, обновикреације Зорице Сентић школе, распири ватру у огњиштима, напуни амбаре.... А све је почело спонтано и случајно.

Зорица Сентић је, иако то не признаје, свестрана жена богате биографије. Она је Српкиња која живи и ствара у Кану. Она је песник која пише и на српском језику, модни креатор и вајар, а њени екстравагантни шешири које сама израђује, прича су за себе.

Зорица није одувек живела на Азурној обали, али када „пређемо свет тражећи срећу, вратимо се кући да је нађемо”. То је и она учинила.

Рођена је у центру Скопља. Француски није језик уз који ју је мајка дојила. Њено детињство су уљуљкивали македонски и српскохрватски језик. И врањански, за који је дуго веровала да је и то језик, а недавно је са жаљењем сазнала да није.

„Због земљотреса 1963. који није потресао само Скопље, већ и мог оца, у Француску смо се доселили кад сам имала тринаест година. Нисам знала ни реч француског језика, а после сам заборавила српски. Неколико деценија сам живела близу Париза, у Оисе-у. Са 17 година сам матурирала, а живот ме је касније, 1998. однео на југ. Четири године у Фрезусу и Сент Рафаелу, два лепа градића које сам волела, а потом у Кан, на Азурној обали, где је и данас мој дом”, каже Зорица Сентић.

Она признаје да функционише као “неке животиње – инстинктом”. Иако нема велике снове, 1998. године се вратила у Србију да у родном крају њених родитеља, селу Левосоје код Бујановаца, сахрани оца који је те године умро. Ту је пожелела, а одмах и почела да поново учи свој матерњи језик. Тада је посетила и родно Скопље и ту, испред станице, написала једну прелепу песму „Застана времето” (Стало је време).

„Имала сам једну продавницу. Звала се „ЕдитО”. Радила сам дуго, и лудо. Ишло је дивно, а било је свега, и новца, друштва, пријатеља... Пуно тога сам научила, али сам заборавила српски. Било је то у близини Париза, у градићу Бове. Ту је мој отац проживео велики део свог живота. Један, мањи део, трећи по реду, у Амерци. Сећам се једне реченице која ми је често у глави: Пређемо свет тражећи срећу, а вратимо се кући да је нађемо. Те речи ме дуго прате, а не знам да ли су моје, али ја сам их усвојила”, вели Зорица.

Након повратка у Бове, затворила је своју продавницу и одлучила да цео њен живот убудуће буде онакав какав је увек желела да буде. И од тада само, или скоро само, само пише.

акција „Седам година касније, неке моје песме које су писане на француском, успем да преведем на српски. Неко дода оних пет падежа која недостају и тако 2005. године изађе моја прва збирка поезије „Угаси тишину”. Наредне године се опет вратим у Србију, у родно село мојих родитеља, због маме која је била болесна. Видим да у селу Левосоје не могу да нађем књигу “Мали принц”, коју сам желела да поклоним деци, а у школи нема библиотеке, већ врло мало неких књига. Док сам боравила у селу сазнам да је у току Сајам књига у Београду. И знате, ове идеје се роде не зна се зашто. Успем да од Министарства дијаспоре добијем један мали штанд, од једног квадратног метра, и почнем да просим књиге за моје село. Мене ништа у животу није срамота да радим, и тако за седам дана током трајања Сајма успем да испросим 5 000 књига и одонесем их у село”, прича Зорица на симпатичном српском са приметним акцентом француског језика.

Њен циљ је био да библиотеку у селу њених родитеља опреми са што више књига, али када се то прочуло почели су да је салећу људи из разних средина Србије са молбом да и њима помогне. То је на крају и учинила, мада у почетку невољно.

„Кад се нешто хоће, ништа није немогуће. У тој речи „немогуће” на свим језицима света је садржана реч „могуће”. Сакупила сам толико пуно књига, јер знам да добре душе подржавају добре идеје. Све то радим без иаквих средстава, без новца, искључиво из љубави. Зато, када ме неко пита где живим, ја кажем – у књигама”.

Зорица се на час вратила назад у Француску, где су јој и два сина... Али, не задуго.

„Пријатељи ме зову са свих страна молећи – „ајде одради то”, а и моја мама жели да се врати у Србију. Дефинитивно долазим и крећем у акцију. Кажем им: „Ок, друштво, за сва села Србије, дарујмо реч”. Сада радите са мном, без новца, бесплатно, значи до-бро-тво-рно”, каже Зорица, и открива да „код неких људи упорност има кратак рок трајања, али не и код ње”.

Убрзо је на Интернету постављен и блог „Дарујмо реч”. Њене поетске вечери су бесплатне, али је једини услов да посетиоци понесу по коју већ прочитану стару или нову њима непотребну књигу из своје кућне библиотеке. Било је људи који су даровали и по педесет књига, а Зорица је њима за узврат читала њене песме на 12 језика, на колико су до сада преведене. Прву збирку поезије „Угаси тишинУ” објавила је 2005. Другу, „Угаси тишинУ бр.2 - Ја нас волим”, 2008. године, а и све будуће поетске књиге зваће се исто - „Угаси тишину”, али са различитим поднасловима.

Селима у Србији до сада је подарила преко 10.000 књига, можда и десетоструко више. Не зна тачну бројку,слика Зорице Сентићодавно је престала да их броји.

По професији жена, а хоће да буде добар човек

 Када смо госпођу Сентић упитали чиме се бави у Француској, она је ко из топа одговорила: „Ја сам по професији жена, а хоћу да будем добар човек”. Желела је да остави мало мистерије око њеног живота и тога чиме се бави. Радила је пуно тога. Знала је да чита завршни рачун, иако је то мрзела, а била је и „пословна жена”. Први и последњи посао био јој је у агенцији за некретнине. Између њих имала је бесплатни часопис за читање, продавницу финог веша и гардеробе, била је татина секретарица и секретарица његових лудости, удата за једног музичара, али „нисам имала довољно слуха”, потом је продавала облике свог лица ( то се зове манекен ), живела је, зарађивала, све је изгубила и стекла право да пише и да ради само то.

Као “пословна жена” лепила је бомбоне на излоге, пишући џиновска писма лажним Деда Мразовима у излогу…

„Отворила сам приватни бутик за који су жене морале да купе годишње претплатне карте да би у њему куповале. Радила сам оно што се не ради, стварала сам уметност, била сам ја. Желите да знате како сам направила свој први шешир? Гледајући на телевизији једно дете које умире од глади. Сто франака могло би да му помогне да живи више од годину дана, говорио је неки глас… А ја, глупа и поносна на себе, гледала сам шешир који сам купила управо тог дана. Његова вредност представљала је оно од чега би могло да се храни 20 момчића годину дана… Исекла сам шешир, поставила делиће на сто, и мој први шешир се створио од завеса… Умножавала сам их! Више никада нисам купила ниједан шешир. Ако је то уметност, онда ја стварам уметничка дела. Сутрадан сам направила други, а затим наставила. То ми није било довољно, па сам направила прикладне јакне”, каже Зорица.

Иако има дара за писање,  мисли да није писац. Не зна одговор зашто је почела да пише, али се сећа дана кад је то одлучила да ради.

„То је важан дан. Тог дана нашла сам на једној плажи облутак велики као књига. Имао је облик књиге и, чудећи се како је могуће да га је природа баш таквим створила, имала сам утисак да су тој књизи окрзнути листови. Узела сам белутак и знала сам шта ми је преостало да урадим”, вели Сентић.

Она пише чим јој се роде идеје – испод туша, у кревету, док испија кафу... Заправо, више воли да каже да живот пише, а она га само копира.

 

 

 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић