03. фебруар 2011.

Владе Дивац и Дражен Петровић, кошаркашке легенде, али и некадашњи цимери и пријатељи, центар су документарног филма  „Једном браћа”, премијерно изведеног синоћ у Београду. Филм „Once brothers”, ЕСПН-а и НБА ентертејнмента, чију режију потписује Мајкл Толаџијан  од данас је  на редовном биоскопском репертоару. Премијерно приказивање у Хрватској планирано је за крај фебруара.

Документарни филм “Једном браћа”, говори о златном периоду југословенске кошарке и прекинутом пријатељству два кошаркашка великана и аутентично је сведочење актера једног догађаја, који вишеструко осликава  период у којем су се укрстили врхунац успеха једне кошаркашке генерације  и сурова реалност  на тлу земље коју су презентовали. У тренутку, разрушено је све – и њихова земља  и  пријатељаство,  за које су веровали да је нераскидиво.
Филм је снимљен у Србији, Америци, где су обојица годинама играли у најјачој кошаркашкој лиги света, Хрватској и многим другим местима где данас живе чланови те златне генерације – Жарко Паспаљ, Тони Кукоч, Дино Рађа и остали – ово остварење документарно, уз обиље материјала коришћеног из архива бројних медија, осликава једно, како је то новинарима пред претпремијеру рекао Жарко Паспаљ, „тешко време“.

Уз жељу да, како је нагласио, исприча причу која је многе дубоко потресла, у којој су он и његови репрезентативни другови, као и многи у нашој земљи, учествовали млади и наивни, и у којој се вероватно нису најбоље снашли, Дивац је у филму говорио и о медијима, њиховом притиску на чланове наше репрезентације и суптилној манипулацији њиховим поступцима у светлу ратних сукоба. Посебно о својој реакцији на уношење хрватске заставе на терен после освајања злата у Аргентини, после којег однос између њега и Дражена Петровића никад није био исти.

„Увек сам мислио да ће доћи дан да Дражен и ја о свему поразговарамо. Али тај дан никада није дошао“, упечатљива је реченица данашњег председника Олимпијског комитета Србије, изречена у једном тренутку филма. Из срца. Јер, иако су у годинама рата једва разговарали, нико није очекивао да ће Дражен Петровић у 29. години, прерано изгубити живот .

О њима и свему што их је пратило у филму говоре чувени Лери Бирд, Меџик Џонсон, Кени Андерсон, Клајд Дрекслер, Џери Вест, Рик Аделман... Посебан тон даје и учешће породице Дражена Петровића, мајке Бисерке и брата Аце, које је Дивац посетио, отишавши у време снимања филма први пут после 20 година у Загреб. На гроб свог великог пријатеља. Тамо је оставио једну од њихових заједничких фотографија – на којој су загрљени.

Приход од продатих улазница биће намењен Фонду „Ана и Владе Дивац“ који се бави трајним решењем смештаја избеглих и расељених породица које још живе у колективним центрима.
Синоћњој премијери су присуствовале бројне личности из јавног и спортског живота Београда