27. јануар 2011.

На вечери у организацији Националног савета Срба у Македонији о делу Матије Бећковића говорили су, академик Влада Урошевић и издавач Селимир Радуловић.

У дугом есеју о Матији, Урошевић је дочарао слику стваралаштва Матије Бећковића, почевши од његовог првог појављивања у некадашњем књижевном часопису „Видици" са „Вером Павладољском" па до данашњих дана. У својим првим стиховима Бећковић је разбијао наметнуте стеге тадашњег комунистичког режима. Непосредношћу и дубоким изразом, двема спојницама које су печат Бећковићеве поезије из овог времена.

У другој фази, печат у његовом стваралаштву има традиција. Фолклорна, епска, гномска. Као што је у Македонији Итар Пејо, безимени наратор који се и код Матије потсмева. Иронија и хумор су свеприсутни придружници Матије Бећковића. Комично и трагично живе на истој адреси.

Касније у свом стваралаштву, Матија је водио неку врсту дијалога са великим Његошем. Бећковић је направио демитологизацију. Оно што је било подигнуто на трону сакралности, данас је спуштено на дну профаности, осврнувши се на манихејизму у Његошевој „Лучи микрокозма".

Урошевић је напоменуо да Матија у својој поезији користи језик својих предака. Чак и да тај језик не постоји као жив, он постоји у поезији Матије Бећковића. Као последњи печат Матијине поезије, академик је истакао пружање критике садашњег времена.

На књижевној вечери, представљене су и две књиге о Матији Бећковићу, „Православне речи" из Новог Сада. О њима је говорио издавач из Новог Сада, Селимир Радуловић. „Монографија"-МАТИЈА, аутора Радована Поповића издата је поводом 70 година живота. Текстом и сликом утиснут је животни и стваралачки пут Матије, његов однос са пријатељима, књижевницима - Ћиласом, Михизом, Душком Радовићем, Момом Капором, његовом црногорском лозом и породицом, од малих ногу до данас, са ћеркама Ољом и Људмилом и унуцима.

„Антологија Матија" је издата поводом 50 година стваралаштва. Приређивач ове књиге је покушао да ухвати све рукавце песничког тока Матијине поезије. Избор почиње од песмама - „Вера Павладољска", „Богојављење", „Ћераћемо се још", до изабраних стихова из најновије збирке поезије „Кад будем млађи" издате пре три године у „Матици Српској".

„Кад се након дугог изгнанства из земље, песник Милош Црњански вратио и имао своје вече на Коларчевом универзитету у Београду, рекао је гостима: „Ја сам на овом месту последњи пут говорио пре 35 година. Дакле, да наставимо". То бих могао и ја да кажем сада у Скопљу. Дакле, да наставимо. Одавно нисам био у Македонији. Долазио сам пуно и читао у Струги на песничким вечерима и нисам ни могао да замислим да ћу поново у Македонији говорити исте стихове „Служба Светом Сави" и то на сам дан пре великог празника, рекао је песник.
Лакоћом коју само велики људи носе у себи, Матија је почео да говори своје стихове. Без микрофона, гласом који оставља без даха, Бећковић нам је отворио свој свет. Са наочарима у рукама, без иједног папира, Матија је лако, истовремено страсно напамет говорио своје песме, као богат празнични дар.

Кад је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свог роћења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопи (а)ма,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо.
Јер другог пута нема.
...
Да нас има –
Као што нас нема,
Да можемо –
Ко што не можемо,
Да хоћемо –
Као што нећемо,
Да све није –
Онако како је,
Да је дао Бог –
Као што није,
Па да јесмо –
Као што нијесмо,
И да није било –
Као што је –
И оће бити –
Ко што неће,
Тако би се наново родили,
Име и црн образ осветлали!
...
Рече ми један чоек,
на једноме мјесту,
код једног чоека,
једну ствар,
не могу ти рећи ђе,
одма би се сјетио који је.
...
Нек је проклета земља у којој су пашчад пушћена, а камење свезано!
...
А да смо нашли колико смо изгубили, нашли би доста.
...
Оскудни смо у људима, а друго све имамо.
...
Човек је језик, а језик је кућа. Ако нема куће, нема ни човека.

Л.Ш.