Поводом изложбе Срђана Мићића у Спони

На изложби у КИЦСМ „СПОНА” представили сте нам свој последњи циклус слика „Изложба тринаест слика”. Реците нам која је Ваша идеја да је тако именујете и шта је било пресудно у селекцији?
Завршава ли циклус у моменту када завршава одређена емотивна фаза у животу аутора?
– Не бих могао рећи када један циклус почиње, а када завршава. Емоције су свакако део процеса сликања и сваки сликарски налет носи различите емоције у себи, а будући да је једна завршена слика целина сачињена од више таквих сликарских налета, мислим да у себи садржи цели пакет различитих емоција и разлика. По некој логици слике би требало да буду естетски или концептуално блиске да би могле да се означе  као циклус. Ради се о делима насликаним у одређеном временском периоду, у овом случају, избор тринаест слика. Настао  је на основи сарадње једне слике са другом, а број дела се наметнуо у релацији са простором излагања. Будући да ниједно од ових дела није насловљено, а сва су нумерисана, одговорајући назив ми је био „Изложба тринаест слика”

Реците ми која је била Ваша инспирација у последњем циклусу?
– Пре бих рекао да се ради о енергији која свој излаз налази преко емотивног и  психофизичког стања у коме се моментално налазим и која се дефинисала у одређену ликовну форму, доживљај или се једноставно ради о матафизици, јер је ипак тешко објаснити нешто што се не да објашњењу.

Може ли аутор непристрасно оценити свој рад? Да ли и колико често се догоди да одбаците нешто што Вам се претходно чинило савршеним, или је то непоколебљив став ?
– Слика је завршена када осетим да је завршена и тиме се удаљујем од дела и субјективно је осећам на начин на коме би је доживео и било који други посматрач. Најчешће се догоди да када је завршим губим и интерес за ту слику. Не могу оценити нешто што је завршено и мислим да аутор није у стању објективно оценити нешто што је крајње субјективно. У принципу, свака слика се доживљава различито са сваким поновним „читањем” и то искуство је различито за све које се са њом повезују, укључујући ту и аутора.

Имајући у виду да радите обе технике, реците ми где се преплиће графика и слика, где Вам је лакше изразити гест, стање, нагон?
– У суштини сам графичар  због тога што ми ја цртање најлакши начин да изразим себе. Сликарство се код мене увек провлачило кроз цртање и могу слободно рећи да цртам слике или једноставно цртам са бојом – преко цртања сам научио да сликам.

Шта мислите о тренутној ситуацији ликовне уметности у Македонији, осећате ли да наша публика уопште има интерес за уметност и која би то уметност била?
– Мислим да у Македонији има више уметника него љубитеља уметности и сматрам да људи уопште  имају веома мали интерес за оно што слика може понудити, и то је разумљиво, јер се налазимо у времену у коме преовладавају уметности које се намећу на више чула и увлаче гледаоца у једно пасивно задовољство у коме се звук и садржај намећу остављајући  веома мало простора за личну музику и причу коју нуде класичне уметности и код којих постоји сарадња између слике и онога  који ту слику посматра.

Гордана Кнежевић