|
 26. новембар 2010.
„Брод за лутке“ ломи животне илузије
Разговар с поводом, са Нелом Витошевић, редитељком која живи и ради у Скопљу, са неколико потписаних представа иза себе, пре свега је инициран недавном премијером њене претставе „Брод за лутке“, у новом позоришту „Wоnderland theatre“.
Како је дошло до идеје да се постави текст Милене Марковић, једне од најпознатијих српских драмских писаца и предвесника новог таласа постмодерне у Србији?
Већ две године сам желела да урадим овај изврстан комад, али нисам наишла на интерес и позитиван „фитбек“ да се ова представа постави у неком од македонских националних позоришта. Зато смо ја и Васил Христов дошли на идеју да отворимо ново позориште „Wоnderland theatre“ и ту смо као први пројекат, урадили ову представу.
Вратићемо се касније на саму представу, кад сте већ поменули „Wоnderland theatre“ иза којег рамноправно стојите Ви и Васил Христов, реците ми, како сте дошли на идеју да отварите своје позориште?
По мом мишљењу, на жалост у македонским националним позориштима уместо квалитета преовлађује политика. У том контексту, уместо откривања нових позоришних тенденција, ове институције се баве рециклажом застареле драматургије, малограђанским кичом, петпарачком комедијом, нешто што је одавно замрло на европским па и балканским сценама.
Друга ствар је питање, рекла бих, „живота“ једне представе, колико дуго и колико често је на репертоару и да ли су то представе које имају кратак дах. Такође, важно је питање избора аутора који се раде. Ми нисмо нашли довољно простора и интереса за постављивање нових представа од аутора који су актуелни на европској и светској позоришној сцени. Дошли смо на идеју да сами отворимо „Wоnderland theatre“, као потпуно независан пројекат, са нашим средствима, где можемо радити пуном паром и где можемо постављати нове ауторе и нове текстове за које сматрамо да заслужују постављање у Македонији. Мислим да морамо да пратимо трендове на европској позоришној сцени. Интенција овог позоришта није да има само ову једну представу као пројекат иза себе. „Брод за лутке“ је само једна од представа у низу. Ово позориште ће имати редовни репертоар са неколико представа. Већ сада су у току пробе наше нове претставе „Класни непријатељ“ по тексту Најџела Вилијамса, у режији Васила Христова.
 Представа „Брод за лутке“, за месец дана, је одиграна већ девет пута.
Да, и то је одлично. Уколико би била на репертоару неког позоришта имала би највише три термина. Овако, за месец дана представа је одиграна већ девет пута пред пуном салом. Осим Ирене Ристић у главној улози, у њој играју Игор Ангелов, Николина Кујача, Славиша Кајевски, Благој Веселинов и Наташа Петровић. Огнен Анастасовски је потписао музику, која је једна од најважнијих компонената ове претставе. Костиме је урадила Росица Мршић. Васил Ђуровски и Дејан Крајчевски су продуценти представе.
Текстови Милене Марковић су рађени по Европи и свету. Осим „Брода за лутке“, Милена је написала „Павиљони или куда идем одакле долазим и шта има за вечеру“, „Бог нас је погледао-Шине“, „Шума блиста“, „Наход Симеон“ (Стеријина награда за најбољи текст) и др. Реците нам нешто више о комаду који сте Ви радили... Ко је превео текст?
 Ја сам превела текст јер језик је урбан и то ми није био никакав проблем. Представа, пре свега, отвара две теме: позиција модерне жене у савременом друштву и како се током времена уништава дечји идеал бајке. Моја представа је прича о једној жени-уметници и њена сећања на кључне, критичне тачке њеног живота. Прича је укомпонована у осам сцена. У свакој сцени ломи се по један мит из једне бајке. То су бајке западне цивилизације, главно бајке браће Грим. Јунаци нису онакви какве их је девојчица замишљала у својој дечијој имагинацији, него мутирајући током њеног сазревања и старења они се претварају у чудовишта. То је ломљење животних илузија. Губљење жеља и снова.
На крају сваке сцене је једна песма. С једне стране те су песме коментар саме радње, а с друге стране, подржавају и помажу у потенцирању главне или примарне емоције.
Разговарала: Лавинија Шувака
|
