21. новембар 2010.

У Србији има 110 задужбина, од којих највећи број датира још из периода пре Другог светског рата. Нових задужбинара готово да нема. Велики број постојећих у веома је лошем је стању, а они који живе у њима имају велике проблеме.

Задужбина казанџије Димитрија Наумовића и његове жене Анке, у центру Београда, остављена да помаже занатлијама и њиховим породицама, данас не служи на част занату и у веома је лошем стању.

Станари се жале због неиспуњених обећања да ће све бити поправљено. Са четвртог спрата цури вода, већ 19 година им недостаје гелендер. Станари такође истичу да задужбина не сме да буде препуштена њима који немају власништво.

И они који о задужбинама брину, кажу да за поправке често немају пара, а држава се ограђује од онога за шта није одговорна.

Владимир Илић из фондације Солидарност Србије каже да је материјална и економска ситуација у друштву таква да нема довољно средстава да би се задyжбине одржавале у мери у којој је потребно.

Државни секретар Министарства културе Снежана Стојановић-Плавшић каже да су оне задужбине које су под заштитом државе у добром стању.

Остале зграде и њихово стање зависе од тога како о њима брину њихови власници, односно они којима је та имовина дата на управљање, објашњава Стојановић-Плавшић.

Нејасно дефинисано власништво

Власништво над задужбинама дуго није било јасно дефинисано. После 1945. године оне су национализоване, па су њима управљали градови или одређене институције. Закон каже да се задужбинска имовина не може продавати. Ипак, у пракси се догађа супротно.

"Задужбина којом управља фондација Солидарност Србије која се налази у Таковској 14, је Задужбина Михајла Срећковића ђенерала, и ту је 25 станара на основу неке волшебне уредбе, откупило своје станове због чега смо са њима пред судом", наводи Илић.

Док се у овом случају чека судски епилог, чека се и промена закона, којом би требало да се спрече злоупотребе старих, вредних објеката.

Историја задужбинарства у Србији датира још од Немањића. Таква традиција своју кулминацију доживела је у периоду између два светска рата. После тога, задужбинарство је постало готово права реткост.

Из министарства поручују да новим законом желе да подстакну задужбинарство, да охрабре све богате људе у Србији да оставе свој траг и да нешто врате свом народу.

Годишњица задужбине Коларца

Задужбина Илије М. Коларца обележила је 132 године од оснивања уручењем годишњих награда сарадницима Задужбине, и награде за најбољу изложбу у претходној сезони.

Плакете Коларчеве задужбине за изванредне заслуге у програмској делатности Задужбине додељене су Француском културном центру, професору Филолошког факултета у Београду др Радивоју Микићу и професору Филозофског факултета у Београду др Здравку Кучинару.

Годишња награда Галерије Коларчеве задужбине за 2009/2010. годину уручена је Душану Петровићу, вајару из Београда, за изложбу „Позив на додир", реализовану од 17. марта до 4. априла.

Директорка Коларчеве задужбине Јасна Димитријевић рекла је да је данашни дан посвећен сећању на Илију Милосављевића Коларца, који је, стварајући Задужбину, имао мисију да култура, уметност, наука и образовање представљају трајну потребу нашег народа.

„Овај дан посвећујемо и нашим сардницима и пријатељима који су током ове године највише допринели остваривању наше мисије да негујемо, унапређујемо и развијамо све оне вредности које ће допринети квалитетнијем и лепшем животу", истакла је Димитријевићева.

У име награђених обратио се проф. Кучинар, који је Коларчевој задужбини честитао 132. годишњицу и пожелео да остане још дуго средиште културе и науке.

Он је нагласио да је Коларчева задужбина у различитим и променљивим приликама доследно остваривала жељу свог оснивача да „ова установа буде и остане средиште од националног значаја, место неговања и ширења науке и уметности".

„У Коларчевој задужбини чула су се највреднија музичка дела у извођењу најзначајнијих светских и домаћих уметника, излагана последња достигнућа науке, представљане најновије филозофске идеје и највећи домети нашег песништва", казао је он.

Кучинар је приметио да је Коларчева задужбина у великој мери допринела популаризацији науке и уметности у нашој средини и одувек представљала место неговања врховних вредности, чему су доприносили не само њени гости, већ и многобројна, одабрана и образована публика, која је захтевала и одржавала висок квалитет активности.

У музичком програму наступили су мецосопран Лаура Магдалена Скрипкару из Румуније, Метрополитан квартет из Беча и пијанисти Срђан Јараковић и Андријана Радивојевић.

На репертоару су била дела Јоханеса Брамса, Жила Маснеа, Петра Илича Чајковског, Клода Дебисија, Волфганга Амадеуса Моцарта, Антониа Вивалдија, Жожа Бизеа, и других.

Коларчева задужбина основана је вољом великог српског добротвора Илије Милосављевића Коларца, који је својим тестаментом из 1878. године све што је имао оставио своме народу за ширење науке и културе.