15. новембар 2010.

Патријарх Павле преминуо је, пре годину дана, у сну, у 10.45 сати, у 95. години, на ВМА, где је, од 13. новембра 2007. године, био на лечењу.
Сећање на патријарха Павла

Крај његовог одра у Саборној цркви прошло је пола милиона људи, а стотине хиљада грађана на улицама Београда опростило се од 44. по реду поглавара Српске православне цркве.

По сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковица, у Београду.

"Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди", поручивао је патријарх Павле, али и саветовао "чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде".

Био је веома популаран у народу који га је могао видети како пешачи од Калемегдана према Славији, или се вози јавним превозом.

Устајао је врло рано, живео је у потпуности по јеванђељу и у складу с оним што је говорио.

Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле или наочаре. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран, ни тежак.

Противио се сваком луксузу, био је, кажу, штедљив, али никако шкрт. Прича се да је патријарх једном приликом испред Патријаршије видео пуно луксузних аутомобила упитао чији су. Када је добио одговор да су то возила његових владика, патријарх је узвикнуо: "Бог те видео. А чиме би се тек возили да се нису заветовали на скромност".

Његова соба у Патријаршији била је до те мере скромна да је у потпуности подсећала на монашку ћелију. Патријарх Павле је скоро током целе године био на посту на води, рибу је јео веома ретко, а месо готово никад.

Његово службовање на месту првог међу једнаким архијерејима, дуго готово две деценије, посебно је обележило ратне године на простору некадашње Југославије, када је поручивао да су сви људи деца Божја.

Осуђивао је свако насиље и злочине, без обзира на то ко их је чинио, без обзира на то ком народу су чињени и којој вери. Остаће упамћено да се крајем 90-тих година ставио на чело неколико протестних маршева против Слободана Милошевића.

Живот по јеванђељу

Патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици.

Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире, где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете тројице у Овчару, а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота.

Извесно време провео је у манастиру Вујан, где се излечио, и у знак захвалности изрезбарио је један дрвени крст и поклонио га манастиру.

Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957.

На место епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске православне цркве.

Од када је српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду.

Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија Српске православне цркве за уметност и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).

Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Научни рад

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, "Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког" (1989, друго издање 1997).

У Гласнику Српске православне цркве објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело "Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III" (1998).

Приређује допуњено издање "Србљака", које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује "Христијанскије празники" од М. Скабалановича.

Аутор је и издања "Требника", "Молитвеника", "Дополнитељног требника", "Великог типика" и других богослужбених књига у издању Синода. "Питања и одговори чтецу пред преоизводством" објављује 1988. године, а "Молитве и молбе" 1990.

Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака "Октоих" из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле: О нашем времену

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.

Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи.

То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.

Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем.

И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну.
Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44).
Из беседе Патријарха Павла (преузето са сајта СПЦ)

Живот по јеванђељу, 4. део

Поводом годишњице смрти патријарха Павла, Радио-телевизија Србије ће емитовати четврти део документарно-биографског филма "Патријарх Павле: Живот по јеванђељу".
Документарни филм је сниман током децембра прошле године, непосредно после патријархове смрти.
Емисија ће бити приказана у 22:15 на Првом програму РТС-а и на сателитском програму.