20. октобар 2010.

Изложба слика академског сликара магистра Ефимије Тополски "Све што дише нека хвали Господа", отворена је у Галерији 73 на Бановом брду у Београду.

Слике монахиње Ефимије, игуманије манастира Градац, мотивисане су животом у манастиру. Колажи мањег формата су новијег датума и били су инспирација за десет слика већих димензија које заједно чине поставку игуманије градачког сестринства.

Монахиња Ефимија, некада световно Јасна Тополски, по рођењу Београђанка, завршила је Факултет ликовних уметности у престоници, где је и магистрирала.

Пре десет година монахиња, Ефимија била је убеђења како неће радити овако нешто и да ће провести остатак живота радећи иконе.

"Златкасто смеђи колорит добро изражава моје златкасто осећање у манастиру", објашњава монахиња.

Излагала је на колективним и самосталним изложбама до доласка у Задужбину Јелене Анжујске 1993. године. Издвајала се по представљању слика већих димензија, на којима су мотиви били цртежи налик дечјим са понекад исписаним текстом.

Гости

На отварању изложбе су говорили Александар Ђурић, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије и мати Ефимија. Међу гостима било је познатих савремених сликара, глумаца, историчара уметности, и многобројних пријатеља манастира Градац.

Галерија 73 је жирирана галерија основана 1973. године. Директор је Дејан Савић, а у уметничком савету су: Александар Ђурић, Саво Пековић, Драган Здравковић, Јерко Денегри и Дејан Савић. Галерија је отворена радним даном од 10 до 20 часова, суботом од 10 до 15 часова.

Дарови

Монахиња Ефимија, Игуманија манастира Градац, даривана је од Бога умећем сликописања. Слика је у Православљу – икона, а то значи свети предмет, јер посредује између Бога и човека. Верује се да Божанска енергија у њој обитава, односно да је слика средство откровења. Свето није изрециво, оно је тек приводиво, па је отуда слика прикладан и због нестишљивости визуелног језика, примерен начин да се изрази вечна човекова тежња за приближавањем Апсолуту.

Назнаке Ефимијине надарености могле су се приметити још у време када је била студент Ликовне академије у Београду и када је своје слике сигнирала са Јасна Тополски. Њени радови, излагани на првим професионалним колективним изложбама, уочени су од стране мериторне ликовне критике, а развој младе уметнице почео је са пажњом да се прати. Радило се о сликама већих димензија и препознатљивог израза; на белим површинама видео се цртеж налик дечијем. Унутар ликовног призора понекад је исписиван и текст. Експонати су одисали чистотом и спонтаношћу. Ипак, недостајала је чвршће заснована композиција, јер су облици попут облака лебдели у простору у коме није било тежишта, нити фокусиране тачке. Поетска свест младалачки је плутала без назнака о прибежишту. „Тек кад сретнемо Бога, ми ћемо се сасвим пробудити", пише Свети Симеон Нови Богослов. Слике Игуманије Ефимије зраче радошћу такве спознаје. У њима је светлост добила атрибуте светости.

Светлост није могуће дефинисати, јер она претходи свим речима којима би се покушало означавање њене суштине. Слике су зато толико драгоцене. У њима се највећа количина светлости дочарава белом бојом. Сагледано у светлосном коду, црна графема цртежа доживљава се као увир светла. Цртеж стаје на место речи, а Реч, знамо то из Јеванђеља по Јовану, „беше у Бога и Бог беше Реч". У представама ликова Исуса Христа, Богородице са Младенцем и многобројних Светаца које је сликала, белина долика успешно је заменила раније радо коришћене златне листиће. Једнообразно плошна текстура слике чува метафизичност визије и не дозвољава физичко присуство елемената света, макар они били и од највредније и најређе врсте. Племенитост је духовна, не и материјална категорија. У чврстој архитектоници канона, који се не доводи у сумњу, смелост боје и геста није у супротности са полазним одређењима. Оквир је дат да би се из њега искорачило у сусрет вишој спознаји.

Посебност Ефимијиних слика и икона јесте у нежности коју побуђују у посматрачу, у благости која зрачи са насликаних лица Светих отаца. Свеприсутна нежност знак је за Свето, јер се Свето тако пројављује у свом „опипљивом" виду. Милост и благодат су божански дарови дати Јасни Тополски. Божански дарови којима и човек може друге даривати јесу милосрђе и опроштај. Мати Ефимија својим сликама штедро их поклања свету, записао је Александар Ђурић

Сликарка Ефимија позната је по врсном иконописању. Сликање икона на којима су ликови светитеља, представља својеврсну продужену молитву, која се у новије време наставља.