Интервју са младом академском уметницом  Микицом Трујкановић, магистром сликарства, активним чланом Друштва ликовних уметника Македоније  и професором у школи за примењену уметност у Скопљу.

Микица Трујкановић је учествовала  на стотинак групних изложби  и на бројним ликовним радионицама у земљи и иностранству, а самосталне изложбе до сада је имала у Прилепу , Скопљу, Бечу и Истанбулу. Поносна је на своје српске корене,  увек  насмејана и расположена, у разговору за  „Слово“, потврђује спремност за сарадњу са младим и успешним људима

На почетку, стартно „сезонско“ питање - како Вам је прошло лето, и да ли сте, као ранијих година, учествовали на некој  летњој ликовној колонији?

Ово је можда прво лето када сам пропустила пуно позива организатора ликовних скупова, али разлог је био више него оправдан-лето у Њујорку.Мали човек у великом граду, у центру света и уметности.Очи су упијале фасцинантну светску културу. Обишла сам све могуће музеје и галерије, тако да сам пуна импресија, боја, контраста. Сада се некако трудим да складирам и компресујем сву ту енергију и све утиске остварим у неком мом будућем раду.

Шта Вам  је у протеклом периоду била инспирација за рад и да ли постоји неко посебно место где стварате?

Радила сам на неколико групних изложби на задату тему и било ми је јако интересантно.Уметник може да искаже свој став и размишљање о нечему у форми креације и тај тип „ангажованих“ слика лакше комуницира са публиком   у том смислу да је порука разумљивија. Као, на пример, тема о културним и климатским променама, Доктор глобал, Мистер локал итд. Мој „сто одсто кутак“, на жалост, још немам, али биће, ради се на томе, па се надам да ћу коначно имати место где могу да удомим моју уметност.

Где и када је одржана Ваша последња самостална изложбa?

Задње моје самостално представљање било је у мају у Кавадарцима, ове године, граду културе Републике Македоније. Верујте, организатори организују прави спектакл у граду. Први пут је ове године, на једном месту, реализовано око 70 изложби. Била ми је посебна част да учествујем у том програму, зато што је и сам град ризница уметника, а има и одличну публику која следи ликовну сцену. 

С обзиром да сте рођени у Србији, да ли је планирано представљање Ваше уметности тамо, или у родном граду Бору?

Искрено, са људима који креирају културни живот у Бору немам никаквих контаката, на жалост. Ипак, када бих добила позив, прихватила бих га са великим задовољством, јер то је мој родни град, а Србија моја матична држава.Од детињства живим у Скопљу, али је љубав према мом завичају велика и поносим се тиме. Што се тиче такве изложбе, па, драги моји „Спонаши“, пошто сте ви мост  између наше „домовине и татковине“, идемо да радимо и реализујемо ову сарадњу на обострано задовољство.

Који Вам је српски уметник посебно драг, чија дела издвајате?

Волим, на пример, дело Владимира Величковића, посебно његову енергију линије и гестикулације. Велика част и задовољство било ми је познанство и дружење са великим именом српског сликарства Милићем од Мачве. Њега поштујем као сликара, али још више као човека, доброг мага из неке бајке, који је несебично делио своја професионална и животна искуства са мном. Најпријатније изненађење ми је учешће на групној изложби  Младих српских уметника у Нишу, Београду и Новом Саду у организацији Арт фондације из Ниша, чији оснивачи су имена попут Оље Ивањицки, Јована Ћирилова, Радована Лале Ђурића, Неде Арнерић...Мој позитивни шок је био што сам тамо видела тако јако, интензивно, зрело сликарство међу младим сликарима Србије, на којем би позавиделе и велике светске галерије.Била сам фасцинирана и почашћена и сматрам да је то била моја највећа лекција уметности!

Бавите се и педагошким радом , па нас занима какав је интерес младих за овом врстом уметности и колико су нове генерације талентоване?

Талената је било и биће, такав нам је ДНК. Ипак за мој темпераментни укус,наша омладина је мало мрзовољна. Нове генерације имају другачију врсту комуникације-мас културе и компјутера, па другачије изражавају потребу за уметношћу. Али, хвала богу, талената има.

Ко је и када открио Ваш таленат?

Генетске предиспозиције за естетику носим од мајке и мојих бака. Кад сам била мала желела сам да будем адвокат, архитект, градски архитект и уметник. Математика ми никада није ишла , а само слова без колорита ме нису занимала , тако да постадох и остадох уметник.Самооткривени таленат. Ма, одувек сам волела слободу уметника, ту врсту самоизражавања и лакоћу у неким погледима на свет. И би сликарка...

Као магистар сликарства, ангажовани и у педагошком раду са младима,  компетентни сте да оцените положај уметника у Македонији?

Мислим да код нас не постоји прави систем и стратегија која подржава уметнике у правом смислу речи. Сви нешто кубуримо, крпимо, импровизујемо на велику штету ликовног израза.У свету се култура подржава на све могуће начине. То је лице једне земље и уметници су више цењени и ангажовани, што од државе, што од правих љубитеља уметности-мецена.Код нас је то реткост. Зато нам је и ликовна сцена осакаћена и некако трома, као да смо све више уморни од политике и  свега што нас прати годинама.То је жалосно, јер заиста има квалитета, а многе добре идеје остају нереализоване.

Да ли постоји сарадња уметника у региону?

Свакако. Свет је мали, а камоли Балкан! Ми уметници смо као једна велика породица.Одакле и да долазимо, имамо исте циљеве да креирамо, стварамо, славимо живот. Посебно су нам драге ликовне колоније. У региону их има заиста пуно, а тамо се лако склапају нова познанства, размењују искуства и успоставља професионална сарадња.

Какви су професионални ангажмани у плану? 

Настављам са предавањима у средњој уметничкој школи, а од ове године сам и разредни старешина, што ми је посебан изазов.Учествоваћу на групним изложбама ДЛУМ-а, а већ дуже време ми је у плану и једна велика самосталана изложба. Осећам дужност према скопској публици и надам се да ћу је ускоро реализовати и изненадити саму себе!

А за живот и нове даљине... Видећемо...