20. фебруар 2010.

У сусрет предстојећим изборним фазама које следе у обе матице – у Србији ванредним парламентарним, а у Македонији председничким, но, могуће је и политички монтирано договорним и превременим паралелним гласањем за нови мандат собранијског сазива, српско увежбавање маргиналних улога и учешћа извесно је унапред - по већ виђеним критеријумима.

Засада остаје неизвесно да ли је до задатаог рока, 22. фербуара скрпљен минимум од сто Срба с правом гласа у Македонији, да би бирачко место у амбасади Србије у Скопљу уопште било и отворено. Судећи према искуствима са последњег гласања, међутим и нема превише простора за оптимизам. Та сама бројка пријављених српских бирача у Македонији несумњиво сама по себи много говори.

Колико је, пак, заиста и битно то гласачко изјашњавање Срба у расејању, наравно укључујући и оно симболично из Македоније, можда и није несагледиво. Тек из матице „буквицу“ им читају и савете дају често и без изборне кампање.

У Македонији пак, гласачка улога у прилогу подршке, односно оспоровања једне, или друге коалиционе стране где су се до сада и уврежено склони поделама српски гласови по правилу цепали, по свему судећи ни сада неће бити битних новина. Све и да се појаве неккаве иновације на познате теме, или се поново који формално српски страначки ћурак преокрене. Било да је потреба изјашњавања и прерачунавања зарад председничких или исторвремено и парламентарних избора.

Једно је сасвим сигурно да то одужено српско „утврђивање градива“ по многим изборним циклусима у обе матице, када су Срби у Македонији у питању, неће битније променити стање. Имајући у виду суштинске најбитније одужено хроничне проблеме, под сталним ударима асимилационог процеса који траје, све мањег дела српског народа у овој земљи, живот показује да и није нужна стална потврда бројкама.

Упознавања са делом од тих проблема од стране изабраних представника матице такође су стална категорија. Стицајем околности потврдило се то и о Савиндану када је усред упознавања са „стањем на терену“ у одређеним и бираним срединама у Македонији, попут неких ранијих представника владиног ресора матице задуженог за сарадњу са Србима у расејању, и актуелна директорка надлежне Канцеларије била у тој мисији, стигла је вест о расписивању ванредних избора. Решња ће, разумљиво ако их буде, сачекати – нови мандат. Важно је, ваља се надати, да се макар део тог упознавања пренесе на наредни мандат па ма коме запао. Ако не, биће поново по истом, ново упознавање у низу...

Но, чињеница да је низ и те како важних и битних питања суштински значајних за какво такво одржавање полуга српског деловања на очувању националног, културног и духовног идентитета на овим просторима поново остао без одговора, такође није никаква новина.

Један од скупова са представницима нестраначких организација Срба, где су изношени проблеми без лакоривке и политичког прилагођавања датом тренутку и подобним представницима, према објављеном прегледу програма посете директорке, није ни регистрован.

Истовремено, тада већ премијер техничке Владе српске нам матице на Светосавској академији у Скопљу, мудро је поделио савете добре воље и Србима и Македонцима о значају неговања слоге, како не би радовали своје заједничке непријатеље. „Ако су Македонци и Срби паметни, живеће у љубави, пријатељству и међусобном поверењу. Ако нису, што неће бити први пут, радиће у корист сопствене штете и на радост наших непријатеља“, рекао је. Задаци су дакле, једним делом и пред овдашњим Србима. Колико су од тих савета они испунили задатих на претходним скуповима о Савиндану, укључујући и онај са нешто више надморске висине крај Скопља, и у различитом амбијенту, остаје за анализу. Бар за оне сналажљивије, прилагодљивије и политички довитљивије.

Тек и саму славу Светог Саву, добијени национални празник, попут осталих националних мањина, Срби у Македонији славе као нигде другде, ни код куће у матици, ни по свету. Академије, иће и пиће, наменски на изуст научене песмице... без литургије, није слава. То верујући Срби бар знају, али шта вреди. До даљњег и тај део друштвеног спецификума у праву на слободу вероисповести, остаје за „утврђивање градива“ у ишчекивању решења задатака.