Андреа Лекић остварује снове и у Скопљу ПДФ Штампа Ел. пошта

16.02.2014 andrea za sponu16. фебруар 2014.

Из разговора за најновоји број Слова. Отворено са најбољом рукометашицом света, капитеном репрезентације Србије и ведетом скопског Вардара Андреом Лекић 

Одрастала на калдрми Београда, сазревала у Словенији, клупске снове остваривала у Мађарској, задржала је веома одмерену и људску скромност, и пре и за време боравка, „преко гране“ и сада у Скопљу остала је човек... 

Најбоља рукометашица света и капитен рукометне селекције Србије, ведета ЖРК Вардар у Скопљу, у периоду екстра популарности, разумљиво у жижи интереосвања не само спортске јавности, упркос многобројним обавезама, свакодневним позивима, интервјуима, гостовањима, задацима у клубу, врло предусретљиво „на прву лопту“ прихватила је „прекоредни“ отворени разговор за Спону. Разговор о младалачким сновима, спортском и животном путу, планирању обавеза, снази истине, скромности из кућног васпитања, тежњама и мотивима за успесима... 

- Врло рано сам отишла из Србије, са својих 19 година. Српска лига тада није била довољно квалитетна. Није задовољавала моје апетите. Отишла сам у Словенију. Наступ за екипу Крима, двоструког шампиона Европе, био је пун погодак. Али, једини изазов, и прави препознатљив мотив био ми је одлазак у мађарски Ђер, јер сам знала да атакујем на сами врх. Увидела сам да постојећи тим нема високе амбиције, да стагнира, и донела сам такву одлуку. Њихова конкретност, озбиљност, само су појачали моју одлуку. Када си на једној истој линији, недостаје мотив, изазов, каже Андреа. 

16.02.2014 andrea lekicА о доласку Скопље објашњава:
- Врло студиозно приступам одлукама где настављам каријеру. Тако је било и са Македонијом. Знала сам каква је атмосфера овде, колико се цени успех, привукла ме та прича, такве врсте изазова, и како се прославља успех, тај вредан резулатат. Јер, спорт број један. Публика, несумњиво да цени залагање, пожртвовање... Овде осећам најтоплији пријем, и амбијент. Период прилагођавања ми није био ни потребан. Као да сам код куће, а и реално, одавде много слабије путујем кући.

У условима објективно, кратког периода, са згуснитом такмичарским „програмом“, реално, веома је тешко пратити путању најбоље рукометашице света, не само на карти, летом с једног на други крај надметања на врху. Након „крунисања“ у Данској, на додели признања за најбољу рукометашицу света за 2013. годину, авионског лета до Истанбула, дочекана је у Скопљу, баш као код куће, како и доликује - шампионски. Када је на аеродрому видела читав тим Вардара „униформисан“ у мајице са њеним ликом и натписом „Наша, а најбоља“, није крила емоције и одушевљење уз скандирање „шампионе“, „Леки је најбоља“...

-Јако тешко је све то, али је ту сатисфакција. Тај дочек овде је заиста био невероватан, најискреније. Узбуђење је достигло врхунац. Међутим, иако је признање индивидуално, да није било њих, играчица овде, да није било репрезентативки Србије, не би било ни мога успеха. Јер смо то заједно освојили, ја сам тога веома свесна. То је успех колектива. А себе сматрам апсолутно тимским играчем, спемна да се подредим тиму, и сматрам да је то увек правилан начин размишљања.

16.02.2014 andrea u skoplju- Колико „носи“ и та унутрашња индивидуална вера у снагу и успех?

-Никада нисам волела да губим. Ни као клинка. Поразе никада нисам могла да прихватим. Мислим, као да је негде било просто записано да морам да се бавим спортом. И иначе пратим све спортове, волим изазов такмичења, дух тог живота. Живим за ово.

- У данашњим околностима, често се, многи резултати подводе под некакву сумњу?

-Знам да је такво време и да се о исходима расправља, из различитих углова, али мене то не дотиче. Мени не треба никакав други мотив од оног да је дошло да ме гдела више хиљада људи, који су издвојили своје време за тај меч. И када у таквом амбијемту изађеш на терен, ништа ми не треба. Моја једина парола је - бори се. Битна је мирна савест и чисто срце! Тако на то ја гледам. Јер, памтим - отићи из српске лиге у Лигу шампиона, у периоду када сам морала да будем носиоц игре, због одсутва искуснијих, повређених играчица.

- Какви су сада планови у репрезентацији Србије имајући у виду објективну ситуацију са углавном ниским дометом клубова?

- Основали смо веома важну базу, да повежемо Европско и Светско првенство. Затим ту је она наша велика жеља - Олимпијске игре. То је циљ коме тежимо. Али, ма шта радили, потребан нам је систем. Јер и наша генерација играће заједно још пет-шест година. Много је важно да у селекцији буду и нови млади играчи, које треба полако уводити у систем. Тако ће оне бити наш улог у будућности. Знам по себи колико ја важно да као клинка - бити део А селекције и тренирати са величинама. Није важно да ли ћеш добити минутажу. Једног играча да створимо велики смо успех направили. Мени је искрено жао што Србија тренутно не може на клубском нивоу да створи неку озбиљнију причу у европским оквирима. Деци су потребни нови идоли у Србији, на спортском плану, као што је Ноле испопуларисао тенис, као и женска одбојка након великог успеха који је остварила. Знам да су паре увек проблем, али реално, не треба пуно пара за женски рукомет. И, не сме да нас овај успех ту заустави. Јер, некад смо склони да о чуду говоримо три дана и да онда све потом падне у заборав. Са екипом Књаз Милош, давно сам осетила чари европског рукемета. Но, то је било заиста давно, а данас не видим једну такву могућност да са својим клубом у својој земљи атакујем на највиша одличја.

16.02.2014 prijem- Каква је у том погледу атмосфера и пажња у Скопљу?

-Примећујем већу пажњу и у медијима и на улици у Скопљу. Али, то кажем и у клубу - мора се све то заслужити. Тако је и са посетом у хали. Кренули смо са 2000, па 3000, да би сад напунили трибине са 5000 посетилаца. Велика је ствар играти у земљи у којој је рукомет спорт број један! Видети градски дерби између мушких тимова Вардара и Металурга јесте велика ствар. То је нешто што ме је обузело када сам први пут присуствовала таквом мечу. Нисам могла да верујем шта се дешава, искрена је.

- Након максимално испуњеног децембра, пре свега репрезентативним обавезама у националном дресу Србије, теку захтевне клупске обавезе, да ли се ту појављује и оно професионално спортско „одрађивање“ задатака?

- Упорност, мотивација. То не престаје, иако наилази то емотивно пражњење. Јер месец ипо дана сам давала последњи атом снаге и у физичком и у психичком смислу. После првенства преко ми је био потребан мир. Али то је све било и тешко изводљиво, због великог успеха, медијске слике, еуфорије, што је, кажем, веома реално, и због популаризације овог спорта.Бојим се да ако не поновимо успех, не дође оно, „као случајно било“. Затим долази до промене амбијента . Сасвим други круг у свлачионици, други амбијент, навика рада, прилагођавање... Овде сада у Скопљу, имамо велики циљ. Мислим да имамо још једно пет-шест година каријере, нисмо музичари, певачи, глумци који могу да пружају и у позним годинама сав раскош свог умећа. Ако те не вуче нека нова жеља, нада, нови изазов да постигнеш нешто више, као што ја желим да са Вардаром освојим Лигу шампиона, онда је сигурно негде промашен смисао и циљ рада, и сврха спорта.

У разговору, Андреа Лекић, се радо својим погледом, навраћа на делове финала СП, и у најситније детеље евоцира утиске. Не желећи ни мало да умањује успех Бразилки, некако подсећајући и себе на „две три кључне шансе које су могле да преокрену читав меч“, да је „све стало у пет минута“... Каже, треба гледати пре свега себе, али јој је жао што није било равноправности у суђењу. Јер, каже, Србија ни један меч на читавом првенству није добила уз помоћ судија. Но, ту се отвара, како каже, велика прича о суђењу у овом спорту, где судије имају велику слободу, правила нису дефинисана на најбољи могући начин. Правила су таква да судије могу да одлуче на свој начин, тешко је рукомет „укоричити“.

- Колико је у тако важном мечу, „коштала“ ризика и оптерећења претходна повреда?

-Да, играла сам под великим оптерећењем. То нисам смела да проспустим, играла сам под инјекцијама. У мечу са Пољакињама повукао ме моменат када сам хтела атрактивно да завршим један напад и дошло ми ето, главе. Али, волим такву игру, волим егзибицију, то је јаче од мене, признајем коштало ме је. И ето, физички заиста нисам била максимално спремна да одговорим свим захтевима финала. Ризиковала сам можда и тежу повреду.

- И како је вредновано сребро код куће у Србији?

- Код нас људи немају поверења. Желе успех по сваку цену, не схватајући да уз успех и резултат иде још пуно других ствари, да је потребно улагање, систем, континуитет... Јер смо ми на Европском првенству у Београду у полуфиналу против Црне Горе имали више гостујућих него домаћих навијача, да би кроз коју годину, слика била промењена. Будући да смо сада оборили три рекорда, пунећи Арену. Мораш да све докажеш, нема ништа на поверњење, ми смо људе и целу српску јавност купили само својим односом према дресу са државним грбом. Јер, будимо реални, у тој маси нису били сви људи рукомета, компетенетни за тај спорт, многи немају везе са рукометом, али су видели наше пожтрвовање, наше срце, ми смо препознали и оно што нацији треба, глад за спортским успехом. Максима у репрезентацији је била: Борба до краја!
Како кажу, у Србији се успех тешко прашта, али дефинитивно неуспех још теже.

Милутин Станчић

 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић