14. јануар 2014.

Уочи Православне Нове 2014. године, за благдане, по други пут у акцији Културно информативног центра Срба у Македонији Спона, уручени су пакетића деци сиромашних породица у селима у региону Гњилана на Косову и Метохији.

У овогодишњој акцији прикупљања помоћи и празничних пакетића за малишане на Косову и Метохији, поред активиста Културно-информативног центра Спона укљичили су се многи „обични грађани“ из Македоније, прилозима, слаткишима, играчкама и готовим спакованим поклонима.

Неки од анонимних привредника донатора добротворне иницијативе први пут су се укључили у акцију, заједно са чланицама Кола српских сестара из Куманова, потом колетивом Амбасаде Србије у Скопљу, појединцима из државних служби Македоније, вредних младих сарадника из навијачке групе Делије из Скопља...

До последњег дана временски ограничене и објективно кратке, али веома плодне акције, пред  полазак на Косово и Метохију, уочи самог празника, прикупљено је преко 260 пакетића.

У том „пакету“, део су биле готове врећице са слаткишима, део пакетића су млади активисти Споне сами „креативно припремали“, а у једаном контигенту су биле – играчке, лутке и школски прибор за најмлађе.

Као и лане све пакетиће за децу у селима у региону око Гњилана, уочи Старе Нове године делили смо директно, у непосредном сусрету са децом - на терену, захваљујући помоћи и изванредној логистици оца Илариона, игумана манастира Драганац у Косовском поморављу.

У овим специфичним и увек до краја непредвиђеним путовањима, изненађења су „урачуната“ и изгледа незаобилазна. Већ на граници – (не)очекивани проблеми. „Редовно“ задржавање и одужена провера пуна два часа с ону страну прелаза Блаце – Ђенерал Јанковић. Усаглашавање папирологије, процедуре у документацији, иако су службе царине на прелазу Ђенерал Јанковић, сада преименованом у Хани и Елезит, унапред благовремено, прецизно биле обавештене о датуму, времену, аутомобилима и возачима који су  возили донацију из Скопља за децу у околини Гњилана.

У то магловито суботње јутро, ту на граничном прелазу, помирени са неминовношћу стрпљивог чекања чак и апсурдног "виђења ствари", неких неписаних правила, и оног познатог „прописи су прописи“, па то наметнуто ограничење кретања, заустављање, ишчекивање да ли  ће се службеник ипак, одобровољити, стичу се нова искуства.

Изнад свега тога, важно нам је да прођемо и да не разочарамо малишане који су нас очекивали. Много од тих нелогичности једноставно се морају истрпети. Након свих заврзлама и тумачења, крећемо. Кроз густу маглу у качаничкој клисури, крај бројних полицијских патрола, пролазимо.

Пролазимо неколико успутних контрола и код Урошевцасе скрећемо пут Гњилана. Но, одмах након скретања, уочавамо да више нема ознака и путоказа, па по сећању од некиих лањских путовања и наметнутој логици идемо ка Дарданији, Новом селу, па Слатини, Клокоту... Срећемо ретке аутомобиле са по којом регистарском ознаком градова из  централне Србије. У путу тумачимо, ђачки зимски распуст, православни благдани. Очито у дане зимског распуста ђака, о православним божићним и новогодишњим благданима, неки од прогнаних Срба стигао је у своје крајеве да посетии најближе, кумове, пријатеље . Примећујемо да је највише возила са изнакама Јагодине. Уз пут ромиња киша, прати нас све до Станишора, па Коретишта. Осећамо неку додатну ведрину и радосну снагу насупрот свему доживљеном у путу, већ на скретању према обиазници Гњилана где нас чека отац Иларион.

Са њим је и „пратња“ – новинарска екипа редакције програма на српском језику РТК-а. Заједнички крећемо у оближње село Кусце. У дворишту сеоске школе Петар Петровић Његош, дочекује нас директор установе Јелена Пауновић.  Упознаје нас да у школи наставу основног смера прати 260, а средњег 180 ученика.

У пријатној атмосфери окружени радосном грајом малишана, у договору са домаћинима, део пакетића уручујемо појединачно, део остављамо за оне који нису ту – „распуст је па су оправдано одсутни...“ уз најаву да ће дарове добити о Светом Сави. 

У пријатном ћаскању са нешто старијим школарцима, посебну радост нам приређују најмађи, они из  „предшколске групе“. Матија и Душан пристају да нам „полако, без стида и устезања, онако другарски“ проговоре о својим најближима, другарима,  радостима, и, наравно о школи „иако су сада на одмору ...“

Пут настављамо према познатом нам крају Трнићевце. Само те пределе смо лане обилизали грувајући по снегу. Сада нас у овом питомом крају дочекује за јануар јарко сунце и радосна граја разигране дечурлије. Дивна слика радосног дочека – у трку. Не крију радозналост. Знају да им носимо дарове. Видели смо то по поздравима најмлађих већ из првих дворишта на уласку у махалу...Кажу, „овакви гости им ретко долазе...“

Сви најмлађи Ивановићи поређаше се примерно – пристојно – „један по један“, стрпљиво чекајући свој пакетић. Најпре дар за четвородгодишњег Луку. Откривају да је баш он први опазио госте, крануо, па, некако неочекивано застао. И, веле, „некако су га одобровољили“ па је охрабрен стао на чело реда да прими поклон.

Затим прилазе – Марија, која „има већ 10 година“, па Матеја шест, „а већ пошао у школу“, па осмогодишња Ивана Ивановић. Са чаробним осмехом узима пакетић, и одмах оставља простор за Добривоја, па Јелену, Анђелу, Јована,“ и још једну Анђелу“,  замислите „најстарију у друштву која има 12 година ..."

Насупрот раздраганом чаврљању дечурлије, баба Стана, ту по страни, усред села, са оцем Иларионом развеза причу о старости, годинама у низу, муци, страдању, животном стрпљењу, све споријем кретању, стоци... и личном обећању да ће ускоро да посети манастир...“јер се вазда нема кад“ вели.

Силазимо потом на другу, доњу страну села - "испод пута", држећи се стазе омеђене  црвеном оградом. То је део имања са „ознаком“ да је власник Албанац који је, како нам објашњавају наши домаћини, „недавно купио то парче земље...“ А на крају путељка чекају нас једина три српска детета ту на рубу шуме  - Урош, Николија, и малена Марија. Њихов деда вели да нема ским да честито поразговара – „једини су ту у шуми“...

Трећа махала истог села је на једној узвишици, одакле се пружа широк видик на читав шумовити крај прошаран пропланцима. Чека нас повећа група дечака и девојчица...

И одмах за добродошлицу, онако спонтано, „без намештања“, почињу да декламују песмице - Божићне и молитве Господње, Оче наш и Трисвето... Казују их Марко Стошић, Милан Павић, Анђела Цанић, Анастасија, Катарина и Невен Ђорђевић, Милица Сташић, Ивана и Игор Стојковић, Теодора Стојановић...

Озарени искреним дечјим осмесима и песмицама радости, крећемо даље - следећа дестинација - Бостане. Исте слике као и прошле године. Различити „поредак“ и „критеријуми“ за примање пакетића српске и ромске дечурлије...за „овде присутне и оне који су остали код куће да спавају...“

У селу Влаошце нас дочекује само седмогодишња Милена , а у Јасеновику, уз поздраве домаћини одмах износе домаћу шљивовицу – Џенерику, „да се прекрстимо“, док осморо мушкарчића нестрпљиво чекају играчке и слаткише у пакетићима које смо донели.

Већ увелико у смирај дана, на „последњем застајању“, са задовољством пристајемо на нову „чашицу разговора“. Угошћени смо код учитељице Валентине Ристић, ћерке нашег  ланњског водича кроз ове крајеве. У школи Свети Сава села Јасеновик, како вели разредна наставница, наставу похађа 32 ученика, један ђак из Бољевца, „у  истуреном одељењу“, и два из Царевца.

- Видите и сами како нам је лепо овде. Држимо се ми и не одступамо. Могла бих нашироко да вам препричавам истиријат сваке махале овде, и свака је своје име добила по некоме овдашњем знаменитом човеку. Деца су, видите лепо васпитана, воле и књигу.  Имало је иза ових шумарака још деце по тим разбацаним селима, али, на жалост, све их је мање, нестају. Нема више ученика, остају старине. Овде, међутим није тако. Организован је и превоз деце, јер неки засеоци су од школе удаљени и по неколико километара, објашњава нам учитељица, уз захвалност за дарове најмлађима.

Охрабрење

На испраћају, после вечере у топлом смирају у манастиру Драганац, отац Иларион нам упућује речи охрабрења за даљу посвећеност у хуманитарним акцијама и пружања помоћи онима којима је некада и наоко ситна пажња од огромног животног значаја.

Може некада да се учини да је то што човек чини добро некоме у невољи, како вели игуман,  „ситница и нешто безначајно“, али то некоме много значи, а плодови се виде накнадно. Важно је некоме се наћи, дати му наду и охрабрење, није све у материјалним вредновањима. 

Као упоредни пример уз тај савет, отац Иларион нам је испричао искуство када је са владиком Теодосијем пре неколико година обилазио заточене Србе у затворима на Космету.  Сматрао је каже, да су тада тек извршили своју скромну обавезу у служби Божјој. А плодове су видели потом, када су ти људи изашли на слободу рекавши да им је живот промењен  баш тада после те посете, речи охрабрења, молитве, пажње, беседе и савета. Значи, пре и после тога се одвија живот, но, обогаћен охрабрењем за истрајност, снагу за даљи рад и стицање Божје благодати....

Милутин Станчић