29. децембар 2013.

Београдска књижевница, професор Лидија Николић на Сајму књига у Београду промовисала је своје ново дело, „Мамин дневник”. За своју претходну књигу за децу “Бувље хваталице” добила је престижну награду „Политикин забавник“, док је књигом “Осећања.О.Сећања.”, о животу и раду Маргите Стефановић Маги, из култне групе Екатарина Велика, освојила многобројне поклонике рокенрола у региону. Сценски приказ књиге о Маргити одржан је маја 2012. и у Скопљу, у Културном центру „Спона“, на огромно одушевљење домаће публике. Довољно разлога за нови разговор.

* На београдском Сајму књига је промовисано Ваше ново књижевно дело – роман “Мамин дневник”. У којој мери се тим романом продужава нит аутобиографских прича, започет још крајем 80-их књигом “Нећу више да лажем”, која је присутна и у Вашим каснијим књижевним делима?

- Што да се лажемо... Мислим да је сваком читаоцу већ на први поглед јасно да су аутентични дневници послужили као основа за писање ове књиге, о чему сведочи и обиље документарног материјала у њој: цртежа, цедуљица, писама, фотографија, исечака из часописа, улазница за клизање и пливање...Циљ је био да се расветли једна од највећих мистерија са којом се сви сусрећемо у животу, а то је прошлост наших родитеља! На самом почетку књиге, девојчица Хана случајно проналази мамин дневник из седмог разреда основне школе, који потајно чита, разгледа и духовито коментарише. „Мамин дневник” намењен је, дакле, савременим тинејџерима, али и свима онима који су то били давних 70-их година.  Уз то погодан и за све врсте болести, јер смех лечи.

* Промоција књиге “Мамин дневник “ била је у ствари сценски приказ дела, нешто слично ономе што сте учинили и представљајући књигу “Осећања.О.Сећања.”, посвећену Вашој другарици из детињства Маргити Стефановић  из групе Екатарина Велика, а и нека друга своја дела. Реакције публике и читалаца су феноменалне, што потврђује чињеницу да је ово много делотворније од класичног типа промоције. Како ви тумачите овај феномен?

- Класичне промоције мало кога занимају и због тога су данас слабо посећене. Критичари који том приликом стручним и неразумљивим језиком тумаче публици још непрочитано дело, тешко да ће навести читаоца да га уопште прочита. Искуство је показало да је представљање књиге у виду сценске минијатуре, монодраме или дуодраме, много бољи начин да се привуче пажња публике. Из тог разлога сам се одлучила да по књизи “Мамин дневник” направим представу у којој тумачим улогу мајке, док ћерку игра моја дванаестогодишња ученица Јана. Наравно, овакво промовисање књиге захтева много рада и труда, а и глумачког талента. За оне који нису били у могућности да буду са нама у Пан театру у Београду, поставили смо снимак промоције на Ју-тубу.

* За претходну књигу за децу “Бувље хваталице” добили сте престижну књижевну награду “Политикин забавник”. У којој мери је она за Вас подстрек за даљи рад, и колико данас, у мору свега и свачега, Вама значе награде?

- Награде, осим што доносе радост, у извесној мери обавезују писца да их у будућим делима оправда. Уколико је способан за то, оне ће бити подстрек. У противном, писац може устукнути пред оним што га исувише обавезује. У мом случају, награда “Политикин забавник” ме је охрабрила да, након што су ме четири издавача одбила, понудим “Мамин дневник” тренутно једној од најуспешнијих издавачких кућа у Србији – “Пчелици” из Чачка.  Међутим, ако говоримо о наградама које се код нас додељују за књиге за децу, морам да кажем да оне нажалост немају великог одјека, јер су медијски врло слабо пропраћене, па је шира јавност готово неупућена у оно што се дешава на пољу књижевности за децу.

* Ви пишете и за одрасле и за децу, што је неупоредиво теже. Како Ви гледате на тај феномен и да ли у скоријој будућности планирате опет нешто за старије?

 - Мали је број писаца који се подједнако успешно баве писањем за децу и за одрасле. Углавном се опредељују за једно од та два. Што се тиче писања за најмлађе, Максим Горки је давно рекао како треба писати за децу: “Исто као за одрасле, само мало боље!” Са тим се потпуно слажем, насупрот увреженом ставу да за децу пишу они који нису способни да пишу нешто боље. Одрасле можемо преварити, а децу скоро никада. Њима не можемо подвалити нудећи им лошу литературу. Деца имају само један критеријум: “Ово ми се свиђа, ово не!” Код одраслих много штошта другог утиче на вредносни суд...Након две нове књиге за децу, окренућу се ускоро опет књизи за одрасле која је већ при крају. То је нека врста наставка књиге о Маргити Стефановић Маги, у којој ће се наћи нека туђа осећања и сећања на њу.

* Ваша књига о њеном животу и дружењу са њом  побудила је велико интересовање у целом региону. Какве приче носите са промоције те књиге „Од Вардара до Триглава“?

- Монодраму “Осећања.О.Сећања” извела сам 16 пута у више градова Србије, Хрватске и у Македонији. Ових дана појавио се на Интернету и снимак промоције у Студентском културном центру у Београду, за све оне који нису били у прилици да присуствују ниједном представљању књиге. Од свих тих невероватних прича које сам понела са собом са разних гостовања и бројних утисака читалаца, настаје нова књига “Пост скриптум”. Њену суштину можда најбоље илуструје реченица једног младића, који је у поноћ, на пустом тргу у Винковцима у Хрватској, након представе, само раширио руке и довикнуо у мом правцу: “Сви волимо Маги!!!”

* “Осећања.О.Сећања” су капитално дело какво није посвећено ниједном другом музичару из бивше Југославије. На основу Ваших контаката са читаоцима, у којој мери је књига успела да људима који је нису познавали представи Маргиту у правом светлу?

- Млади читаоци, испуњени жаљењем што нису имали прилике да виде или упознају Маги, на дирљив начин изражавају велику захвалност што су је упознали бар на овај начин. Они који су је добро познавали, потврђују да је књига приказује у правом светлу, а то нису светлости позорнице. То је стона лампа уз коју се води дневник или пламен свеће у боравишту без струје; то су ватре љубави или паклени пламен порока; то је бљесак славе и тмина болести и самоће.

* Књигу о Маргити сте у мају 2012. сценским приказом промовисали и у “Спони” у Скопљу. Са ове временске дистанце, какве успомене носите из Македоније? Чега се сећате...?

- Очекивала сам људе моје генерације, а дошла је гомила младих. Очекивала сам српску публику, а било је мноштво Македонаца. Очекивала сам скромну најаву, а објављено је око 20 приказа мог гостовања. Очекивала сам полупразну салу, а многи су остали пред вратима. Очекивала сам мали аплауз, а добила сам огроман букет цвећа. Очекивала сам уздржаност, а видела сам сузе. Очекивала сам површна познанства, а стекла сам пријатеље за цео живот.

* Колико је Ваш отац, Данило Николић, бард српске књижевности, утицао на Ваш књижевни развој и пут којим сте кренули?

- Кад сам имала пет година, читао ми је Чехова. Кад сам кренула у гимназију, рецитовао ми је Бранка Миљковића. Кад сам и сама почела да пишем, крио је да сам му ћерка. Кад се све обелоданило, жалио се: “Нисам срећан што те свуда представљају само као ћерку Данила Николића. Бићу срећан онда када за мене буду казали: Ово је отац Лидије Николић.” На додели награде “Политикин забавник” рекла сам да мислим да је најзад дошао тај дан!

*Које су теме којих ће се Лидија у будућности дотаћи у својој литератури?

- С обзиром да годинама радим као професор, мислим да ћу једнога дана објавити “Професорске приче”, будући да су ме моји ђаци досад снабдели довољном количином “материјала” за једну такву књигу. Осим тога, свакако ће уследити и наставак “Маминог дневника”. Што се тиче књига за одрасле, једном ћу, надам се, смогнути снаге да довршим књигу о рано преминулом мужу, научнику и књижевнику, Зорану Новаковићу.

*Кажу да сваки добар писац дугује део своје славе својим учитељима из књижевности. Коме је Лидија Николић, цењена и награђивана књижевница, захвална за успехе и награде које је доживела у литератури?

- Своју прву награду у животу добила сам ненадано као ученица шестог разреда основне школе. У “Политици за децу” осванула је моја прича, награђена на конкурсу литерарних секција. Била сам запањена! Никакву причу нисам послала на конкурс...А онда сам се досетила…Моја драга професорка књижевности Милена Бајић, потајно је преписала из моје свеске један домаћи задатак и послала “Политици”. И пре и после тога, у тренуцима неверице и недостатка самопоуздања, увек ме је бодрила: “Може се то, Лидија, може!” Читавог живота, у свим животним бурама, личним и књижевним, ја чујем тај глас, сада са онога света: “Може се то, Лидија, може се!”

Иван Бећковић