18. децембар 2013.

Недавно је у Скопљу у 89. години живота преминуо Љубиша Накић, пуковник ЈНА у пензији. Током своје професионалне каријере максимално је извршавао радне обавезе и био пример млађим генерацијама. За свој рад добио је многа одликовања, а највише се поносио орденом за заслуге у ЈНА са златним и сребрним мачевима и орденом из Синаја за учешће у мировној мисији УН.

Овај поета у души никада се није  стидео свог сељачког порекла и родног села на југу Србије, већ га је увек поносно истицао и на најбољи начин представљао поднебље из којег долази. До краја свог живота неуморно је радио на очувању и неговању традиције српског народа у Македонији где је оставио печат пожртвованог, предузимљивог, вредног и дружељубивог човека

Љубиша Накић је рођен 1924. године у селу Златокопу недалеко од Врања.  Одрастао је у угледној традиционалној породици уз браћу и сестре проводећи дане поред Мораве, по топилима, виноградима, баштама. Време је касније показало да је тај јужњачки менталитет у којем је одрастао и те како утицао на његов карактер, а породичне вредности  које су му усађене у најранијој младости, обликовале су га на најбољи начин.

Касније се његова породица преселила у Врање, а деца су почела да се школују. Уз деду Милана, указног чиновника Краљевине Југославије и угледног домаћина, научио се поштењу, раду, дисциплини. Други светски рат и бугарска окупација Врања 1941. године, затекли су га као ученика 4. разреда гимназије. Пошто је одбио образовање на бугарском језику Љубиша Накић је са многим омладинцима из тог краја интерниран у Бугарску. На принудном раду у логору остао је до 1943. године када је са групом младића успео да побегне и да се придружи партизанима, где му је био млађи брат.

„Младалачки сан мога оца је био да студира право. Али, послератна ситуација није остављала много простора за жеље, него се поступало по наређењу. Тако је и он као напредан омладинац упућен на даље школовање, на Војну академију у Загребу где је дипломирао артиљерију као трећи у класи. Касније, као успешан питомац имао је привилегију да бира гарнизон па је његово прво запослење било у Нишу. Тако је одлучио у намери да буде ближе породици како би помагао око школовања млађе браће и сестара“ каже његов син др Предраг Накић.

Као успешан официр био је предвиђен за даље усавршавање у служби, чак и за улогу војног аташеа на Западу. Међутим, животна прича младог официра кренула је другим током.

„Мојом мајком Меланијом Стојковић из Врања, оженио се 1948. године и убрзо добио прекоманду за Чачак. Следеће године рођен је мој брат Саша, а после две године и ја. Свакодневица мојих родитеља била је испуњена послом и бригом око деце. Срећом у том периоду није било прекоманди, па су могли да нам се посвете. Отац је углавном одбијао унапређења у служби која би се одразила на наш породични живот и увек је настојао да буде не само близу нас, већ и близу шире фамилије.

Прихватио је само једну понуду за обуку.  Било је то 1959. године у мировној мисији на Синају. Изабран је међу 200 војника ЈНА који су у оквиру снага Уједињених нација учествовали у мисији разграничења у израелско-египатском рату. За њега је то била велика част и читавог живота је био поносан на то. И ја сам као осмогодишњи дечак био поносан на оца. Сећам се да сам се стално хвалио друговима како ми је отац у војсци на Синају. Нашој радости и срећи није било краја када се отац годину дана касније вратио са одликовањем у рукама. Била је то његова „медаља са Синаја“ додељена за морално политички рад.“ каже наш саговорник.

Пар година касније, у јулу 1963. догодио се скопски земљотрес. Град је био препун рушевина и страдалих, спроводила се хитна евакуација и нове прекоманде. Они који су доживели ова страдања повучени су „горе“ а „доле“ су стигли свежи, млади кадри са својим породицама.

„Отац је дошао убрзо после земљотреса, а брат и ја са мајком у октобру. Као војничка деца вероватно нисмо размишљали о томе да ћемо остати овде, вероватно ни наши родитељи.  Сећам се да сам свакодневно ишао у разгледање града. Ту на Илинденској код ЦК нашао сам трафику у којој се продавала Политика па сам дојурио кући да јавим оцу, а замислите он се није изненадио.

Иначе, отац је до пензионисања радио у Команди армије у персоналној служби све до 1974. године када је као пуковник ЈНА пензионисан.

Углавном, свих ових година лепо смо живели. Знам да су ми и родитељи били задовољни и срећни. У браку су провели 65 година, у међусобном разумевању, поштовању. Породица им је увек била на првом месту и сигуран сам да нису погрешили, јер она им је пружила највеће животне радости“ закључује Накић.   

Најстарији и најактивнији члан српске заједнице

Током бурних деведесетих година и распада југословенске државе Љубиша Накић се као пензионер прикључио невладиним организацијама желећи да српској заједници допринесе у очувању традиције српског народа, неговању српског матерњег  језика, обележавању значајних датума из наше историје, дружењу.  Остаје запамћен као најстарији и један од најактивнијих чланова српске заједнице.

,,Познавали смо се преко двадесет година. Господин Накић је био истински родољуб. Знао је да воли своју отаџбину и свој род. Није било Савиндана и Видовдана а да се он није ангажовао да помогне, подржи, охрабри. Редовно смо одлазили на Зебрњак, почивалиште његовог прадеде Милана који је погинуо у Првом балканском рату.  

Господин Љубиша Накић је поштован од људи свих генерација, поготову зато што је доследно поштовао и туђе и своје ставове. Остаје ми у сећању као изузетно частан и искрен човек“, каже Тихомир Дабић дугогодишњи сарадник из Уједињене српске заједнице.

Волео је да се дружи са младима. Подржавао је и храбрио сваког младог човека у образовању. Своју богату библиотеку на српском језику поклонио КИПЦ Вук Караџић у Кучевишту.

„Бодрио је и оне који се баве спортом. Деда Налета сам упознао на једној Светосавској свечаности у Скопљу. Задивио ме је својом позитивном енергијом, духовитошћу, својим карактеристичним врањским говором. Одлично је познавао фудбал, не само игру него и лиге и играче. Разумео је све, а нарочито када треба да се купи нова фудбалска лопта. Зато смо га звали „шампион“, сећа се Дарко Костовски, студент из Скопља.

Врање, моје жуто цвеће

Љубиша Накић је редовно посећивао редакције српских листова,  удружења, кафане и сва она места у Скопљу где се окупљају Срби. Тражио је људе са југа. Желео је да сазна путује ли неко на ту страну. Хтео је да пита  „ѕ´мни ли Марава, има ли снег, заврнало ли је, жив ли је тај и тај, војску смо служили заједно. Онај воденица у Златокоп стоји ли још.Там је мој деда Милан још у турско време млео брашно за качамак...

„Накић је са уживањем говорио о нашем завичају. То је чинио непосредно, топло, људски као да чита поезију. Волео је Бору Станковића и његове ликове и увек у полушали говорио да овде у Скопљу треба да оснујемо удружење под називом „Бора“, да мене као песника поставимо за председника, а њега за секретара, јер ту треба највише да се ради. Чланови би били само они који знају „језик“.

У родни град путовали смо на промоцију мојих збирки поезије „Врање у срцу“ и „Кад се огњиште угаси“. Сигуран сам да током песничке вечери није било слушаоца који је дубље, јаче и осећајније доживео те стихове као што је он“ сећа се његов дугогодишњи пријатељ и песник Стојан Арсић.

Тог догађаја сећају се и други његови пријатељи који су те вечери били тамо. Прича се како је подсетио на обичај свог завичаја да букет за посету Бориној кући обавезно треба да буде од жутог цвећа, никако другачије, јер замериће Бора...

„Мислим да је круна тог лепог дружења била неизбежна „Жал за младост“ у  култној врањској кафани Пролеће. Часна старина је замолио присутне да устану, јер ће се интонирати врањска химна. Тако је рекао и почео звонким гласом да рецитује „песма је моја голема, како је мајка сина имала...и тако даље све до самог краја, све док се сви присутни усхићено нису окупили око њега и све док руком није дао знак да је завршио“, сећа се Ружа Марковић из Удружења жена Српкиња. 

Најзад, сећање на Љубишу Накића трајаће све докле год живе људи који су га познавали. Његови најмилији памтиће га као великог узора, приврженог породичном огњишту, а његови пријатељи и познаници као правог српског домаћина.

Нена Ристић Костовска