Ове јесени Приштевци су поново дошли на задушнице. Леп јесeњи дан, а гробље најзад очишћено од корова и трња. Углавном исти људи долазе на овај дан, али сваки пут откривамо промене у животу гробља. Да, гробље у Приштини живи свој живот, с једне стране, док се на другој страни гасе ретке усамљене српске душе које су решиле да над овом земљом заувек трепере.

Сахранили смо у овој години Бору Дрмончића, времешног старину који је дуго памтио и много тога претрпео. Али, гле, овога дана откривамо још један гроб из 2013. године, на коме пише „Милунка Хранисављевић”, латиницом, исписаном на задњој страни крста. Нико није познавао ову жену. Поново помирљиво верујемо да је живела у старачком дому или је била удата за Албанца. Свештеници нису били позвани да прочитају опело.

У дну гробља, испод нове капеле неко је, вероватно са иронијом, унутар оквира где нема обележја, ставио металну таблу на којој пише „резервисано”...

Дан је могао бити колико патетичан толико и радостан због сусретања живих у родном граду.

Међутим, овде нас је дочекала вест о смрти Снежане Борзановић, сасвим посебне Српкиње из Приштине. Дошла је из Словеније у Приштину када је почела да се распада Југославија. Поново ју је задесило избеглиштво после бомбардовања 1999. Када је 2004. године запаљена црква у Приштини, она је, како је говорила, сањала да треба да се врати у тај град и да слави Светог Николу. Пут до повратка био је трновит. Послала је писмо на тридесет адреса – амбасадама, министарствима и невладиним организацијама. Други пут је писала онима који јој нису одговорили на прво писмо. У Београду је штрајковала глађу. Када су јој напокон одобрили повратак дали су јој привремени смештај у згради Ју програма. Нудили су јој да прода стан. Она је била упорна да се врати баш у свој стан у центру Приштине. Потом је упорно настојала да врати свој број телефона. Много пута је одлазила у пошту и водила „Људска права” да јој буду сведок да је предала захтев за телефон... И све друго је с муком , али и упорношћу, без страха остваривала. Малобројни Срби су те 2004. на згаришту цркве, обележили славу са монахом из Дечана. У пепелу је изникла стабљика парадајза.

Снежана се радовала животу у Приштини, јер њена мисија је била вишеструка. Постала је домаћица Центра за мир и толеранцију, канцеларије где су приштински Срби једино смели да се окупљају. Ту су пристизали и они који су долазили у такозване иди-види посете, они који су самостално долазили да траже правду, новинари, радозналци, странци, као и они који нису желели да говоре о себи. Ту су могле да се прочитају српске новине, одржи промоција књиге, обележи слава, подели хуманитарна помоћ. Снежана је свакога дочекивала једнако несебично и све послове обављала врло ревносно. Када су од добрих људи добили ТВ тотал, с муком је остваривала могућност да гледају српске канале. На крају су јој однели антену.

Важно је рећи и то да се Снежана бринула о немоћним старицама које у Приштини никога нису имале. Деведесетогодишња Рада Савић долазила је прва испред улаза, и остајала ту све док Снежана не закључа канцеларију и одведе је до куће. Осамдесетрогодишњу Вуку Ивановић и бака Раду би нахранила. Непокретну Оливеру Јочић и њену сестру Наду обилазила је дуго откључавајући по неколико брава да им донесе хлеб и потребне намирнице. На Оливериној сахрани пре три године, Снежа је носила крст, јер су једина четири мушкарца носила ковчег.

Сваку помоћ која је била намењена појединачно, она је разносила и делила на потпис. Бринула је о скромној библиотеци и старала да имају колико-толико редовну штампу...

У летњим месецима послеподне је одлазила у обновљену цркву. Чупала је траву, садила цвеће, брисала, кадила о празницима, носила бадњак.

Била је у добрим односима са многим Албанцима. Али онда је преживела благи шлог и успорено је говорила. До Грачанице, код лекара, у пошту, или на причешће, долазила је аутобусом којим су се возили Албанци

Много тога ће остати неизречено из живота ове хероине нашег доба, у Приштини, у 21. веку.

Писац, Грачаница