17. новембар 2013.

ФАЛСИФИКАТИ ИСЛАМА БАФТИАРИ

- У вези књиге JETA NË GUR --

Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик 

Читајући књигу JETA NË GUR - (= ЖИВОТ У КАМЕНУ) - тобоже монографија македонских села Заграчан и Шума, са сериозним и научним претензијама и са сталним оптужбама (са странице на страници!) за Словене, јер су тобоже ови чинили стравичне злочине и безобразне фалсификате, у једно време што са странице на страници видимо управо такве фалсификате и злочине самог албанског аутора ове књиге, не можемо а да се не револтирамо од ове албанштине, за овај безобразлук типичан буржуаско-албански, који има за циљ да управо безобзирно фалсификује истину и, преко ових фалсификата, да хушка Албанце уопште, а албанску дијаспору у Републици Македонији посебно, у базди најекстремнијег национализма, шовинизма и њиховог расизма, сада већ познатог и стигматизираног и од самих Албанаца, поготово од конструктивних грађана. Да, да, и од самих Албанаца, што је један најпозитивнији феномен данашњице!

Такорећи од самог почетка ове књиге од око 550 страница (велики формат!), у супротности са историјском истином, Ислам Бафтиари претендира да “Народи Баллканског полуострва никада нису стигли да пречисте рачуне један са другим до краја. Ово је као последица и резултат онога што је сваки покушао и покушава да постане господар ових предела не узимајући у предвид да у њима никада нису имали свој део. Увек су се вукли од инстикта и грабежљиво-асимилаторских мотива не поштујући аутохтонију народа, који су вековима пре њих били господари ове домовине, као што је случај са елементом илиро-албанским у прошлости и данас (наша белешка,- Ислама Бафтариа!!!). Значи овде је зачетак јаког непријатељства између Словена и Албанаца које је увек у прошлости било пропраћено са конфликтима и контрадикцијама најразноврснијих облика и које је данас дневно питање49“.1 (Подвукао,- КБ)

На дну овог цитата, који И.Бафтиари доноси без наводника (следствено не знамо што је његово а што оног који се крије иза броја 49 !!!), видимо да су ове речи узете из некаквог издања „Монографија - Струга и струшко 1970“ (види стр. 68), које је, изгледа, објављено на македонски језик, али име аутора нам се крије. Зашто?! Ако немамо посла са каквим фалсификатом, јасно излази да аутор те монографије треба да је некакав велико-албански шовиниста и расиста. А са позитивним цитирањем неистина расиста, какве год националности били они, не чини се историја и не стиже се до истине.

Али да направимо једну најобичнију анализу том цитату и да видимо ко се крије иза њега и ко је И.Бафтиари, који нам га позитивно цитира, значи - који се слаже са њим.

Је ли истина да су Албанци и Словени одувек у прошлости имали противречности, као ове које су нам тобоже «дневно питање»?! Ни најмање! Напротив, Албанци и Словени, до дана када су се Албанци од хришћана конвертирали у муслимане, живели су као браћа, изузимајући класне контрадикције, које су (смо) имали и унутар саме нације. Отац Скендербега се жени са Македонком Војислава (кажу да је била сестра Краљевића Марка!), док се сестра Скендербега удаје за Црногорца Ивана Црнојевића. Дед Скендербега бори се против турског окупатора раме уз раме са Србо-Македонцима на славном Косовском боју (1389), док се Србо-Македонци ређају под заставу Скендербега против турског окупатора. Највернији суборац Скендербега био је Македонац Гроф Бранко. До рађања национализма, значи нација, феномен краја XИX века код Албанаца, контрадикције су имале екслузивно верски карактер, а не национални, понајмање националистички. Штовише, и дан данас, верска контрадикција наставља да је јача од оне националне: Албанац муслиман спреман је да дâ своју кћерку за невесту муслиману који је Македонац, али не и Албацу који је хришћанин. И обрнуто: Македонац муслиман даје са задовољство своју кћерку за невесту муслиману који је Албанац, али не и Македонцу који је хришћанин.

После исламизирања Албанци (и исламизирани Словени!) чинили су заједничку каузу са турским окупатором (који је по вери био муслиман!) и као такви су били полуга турских власти на Балкану, борили су се против балканских народа, против своје браће исте крви, који су сачували хришћанску веру својих предака и, са парулом «За крст часни и слободу златну!», наставише ослободилачки рат. Значи, муслимани Балкана (и на посебан начин албански муслимани, који су увек били исучена сабља турског окупатора и ислама!) одиграли су негативну улогу у историји Балкана и свог народа, улога ова коју, за несрећу, играју и дан данас2.

Негирати ово значи затворити очи пред истином.

Ислам Бафтиари затвара очи пред истином намерно, јер је немогуће да он не зна да, до рађања национализма, контрадикције су имале верски карактер, да се народи нису делили и разликовали међусобно по националности, већ по вери. И поред тога он претендира: «Ширење исламске вере...и њен утицај у душевном животу са једним беспрекидним континуитетом до данашњих дана имало је (и има) позитивну улогу...».3

На страни 491 он наставља да плете еложе исламизму: «Џамије као верске институције у то време одиграле су једну велику улогу у васпитању и култури народа уопште. Верски народни предавачи усађивали су хумана осећања солидарности, осећања једног високог верског и људског морала». Да можда нису била људска осећања она албанских хоџа, који године 1913, чим се подигла албанска застава у Албанији, потрчаше да је спусте и замене са заставом Оца-Султана Турске?! Или су била људска осећања она Албанца хоџе Тахсина, који је својим парама регрутирао 1.000 Албанаца и претходио им је у рат против Херцеговаца, који су се борили за ослобођење своје домовине?! Какава су их то осецања водила Албанце у рат против Македонаца 1903, за време Илинденског устанка?! Хумана, људска?! Исламска вера, као и свака друга, имала је и позитивне стране, али никада не треба да заборавимо да су хоџе биле политички комесари султана, окупатора Балкана, да су они завадили Балкан, па засадили и перманентно култивирали јабуку зла, верски раздор и исламски фундаментализам, од којег патимо и дан-данас. Вера је била и остаје за народе она и онаква која и кавом ју је још благовремено окарактерисао Маур.

Истине ради истичем да и И.Бафтиари, као и многи други Албанци, ту и тамо признаје да су његови Албанци ратовали под турском заставом, где их је вукла вера, а не нација. На страници 170 и 181 он нам говори и за исламски фундаментализам његових Албанаца. Колико за пример видите што пише за старце Заграчана као Хајрулах Сула и др. Према И.Бафтиариу, Ук Бајрами “Памтио је догађаје Илиндена од године 1903. Преживео их је. Говорио ми је...Памтим као сада, додавао је он, кад је горело Ташмаруниште. Видео сам га кад му је избио дим у небо. Спалише га Турци због неких бугарских комита (реч је за словенске Македонце, које и сâм И.Бафтиари, у његовој велико-албанској одисеји, чини нам их Бугарима!- КБ), који су стајали у планине и понекада, кришом, излазили су из пећина и нападали коју турску патрулу” (стр. 89). “Његов отац (Албанца Решид Адеми,- КБ) Мехмет причао му је за Илинденски рат. Он је тада био на страни турске војске, хватао је Бугаре по пећинама и избадао ножевима и бајонетима”...”Чика Решит је причао за свог оца Мехмета да је учествовао у борбама против бугарских качака године 1903. Он је тада био војник турске војске и прогањао је бугарске качачке чете. Њих је хватао по пећинама и уништавао их је пробадајући их бајонетима и ножевима”,- пише И.Бафтиари на стр. 170 и, након тога, урличе да су Словени били дивље хорде, које су терором и великим варваризмом убијали, пљачкали и палили њих, Албанце (стр. 70). Штовише и у В веку (кад су стигли на Балкан) Словени су били криминалци, убице и разарачи, док његови Албанци нису били такви не у В веку, већ ни у XX, ни када су спалили Македонију, ни када су набијали на нож и бајонет Македонце!

Овако, као Ислам Бафтиари, говоре и пишу и остали Албанци. Свака част изузецима!

Ислам Бајрами претендира да су Албанци Илири. Ово нам понавља са странице на страници његовог «дела» и, управо на ово претендирање он ослања све његове конструкције и захтеве, националистичка, шовинистичка и расистичка претендирања, антисловенска уопште и антимакедонска посебно. Где се ослања овај господин за његово претендирање да су Албанци некадашњи Илири, или њихови синови?! У шовинистичко-расистичке фантазије његове и његових колега?! Ако он још није сазнао за 12 аргумента аустријског научника Gustava Weiganda, којима овај, пред један век (!), доказује да Албанци и Илири немају апсолутно ништа заједничког, у најмању руку треба да је сазнао сасвим научна трвђења његовог јако поштованог Албанца, академика проф. др Ећрема Чабеја, да Албанци и Илири немају ништа заједничког, што су му поновили усред Тиране и други Албански научници. Колико за пример, видите код Ардиана Вехбиу!4

Зашто се прави И.Бафтиари као да не познаје ни Академика Чабеја и ни Ардиана Вехбиу?! Хипотеза за порекло Албанаца од Илира је оборена као ненаучна и од самих албанских сериозних научника.

У бразди фалсификовања историје г. Бафтиари претендира да су нам његови Албанци, у областима где се простиру данас, значи и у Македонији, и аутохтони, штовише и господари ове домовине. Он се опет прави као да не зна да је и председник Академије наука његове Албаније, проф. Алекс Буда, рекао писмено да Албанци нису аутохтони, док је поменути Академик Чабеј додао и ово: «Територија, где се данас простиру Албанци, није зона рестрикције, већ експанзије»5. А ово значи да Албанци у Македонији нису аутохтони, већ дошљаци, штовише - после Македонаца. У једно време када су његови Албанци, путујући од Азије за Европу, стигли и пасли њихове козе на падине планина Карпати и Бескиди, значи севермо од Балкана, на територији данашње Румуније, словенски Македонци не само да су се сместили у Струги и у области около, значи и у Заграчан, већ су ушли и у Тхесалонићи (грчки Солун), штовише и у Дуррхачиум (Драч, Дуррëс данашњи у Превалитанији, данашња Албанија). И његов колега, велико-албански шовиниста и расиста Нафи Чеграни, признао је писмено да његови претци нису аутохтони у Македонији, већ дошљаци из области Мат (Албанија)6. А овако и многи други. Штовише и албански историчари, тамо у Албанији. Али И.Бафтиари неће да зна за документа и чињенице, за самопризнања Албанаца, јер није поставио себи за циљ да каже истину. Он је сасвим други циљ поставио себи, што ћете видети и из анализе коју чинимо његовом ћитапу.

Пошто смо код аутохтоније Албанаца, наглашавам да И.Бафтиари претендира да су становници његовог села Заграчан не само аутохтони, већ и чисто Илиро-Албанци. А као они и сви Албанци Републике Македоније. Али што ћемо са албанским историчарима, тамо у Албанији, који су већ признали да су са гора данашње Албаније, у u XVII-XVIII веку, Албанци сишли у Црну Гору, Србију (Косово и Метохија) и у Македонију. Ето што су конкретно изјавили:

“У XVIIвеку... у албанским горама становништво се намножило опет до тог степена, да је њихов опстанак на тим просторима постао немогућ. Потреба за обрадивом земљом принудила је читаве масе горштака и сељака да заједно са породицама и стоком емигрирају...у равнине Косова, Дукађинској равнини (Метохија,- КБ), Кичево, Гостивар, Тетово (Македонија,- КБ)...”7

Али сигурно да се и ови подаци “не слажу са стварношћу», јер - увек према И.Бафтиариу - «Субјективитет и контрадикције које се претстављају у овој релацији јесу шватливе, базиране на околности времена и режима које су ови аутори (мисли за словенске ауторе, а не за оне албанске, које смо цитирали горе!- КБ) дали у овим белешкама покушавајући сваки да “наврне воду на свој млин” и да са овим испуне-реализирају аспирације и прождрливо-асимилаторске циљеве од национал-шовинистичких и панславистичких идеја, и овако да дискриминирају друго аутохтоно становништво у националном и верском аспекту. И поред тога, истину нити могу да униште нити да избришу. Интриге и ласкања ових псеудонаучника разних калибара излазе на видело“.8

Ислам Бафтиари са странице на страници је контрадикторан: не зато што придаје «словенским псеудонаучницима» сва зла, своја и својих албанских колега, већ зато што - износећи и покоју истину за своје село Заграчан - нехотице негира своје лажи, оно што је рекао малопре. Ето неколико примера: 

1. Пошто нам на стр. 6 каже да су они, Албанци, у Заграчан толико староседеоци колико и „камење, врлети и стене Спаса...и да је наш живот (њихов, албански,- КБ) текао у континуитету онако како то течу бистре воде извора Шуме“, каже нам и ово: ту - око 1881. године - Заграчан је имао само 14 кућа (стр. 88). Како је могуће ово, ако су ови становници Илиро-Албанци, ако имају „непрекидни континуитет“ у тим областима, значи још прије наше ере, како то претендира И.Бафтиари и на стр. 91 и свукуда друго?! Зна се да се Албанци сваких 40 година утростручују! 

2. Хајрулах Сула, рођен 1826. године у село Заграчан, изградио нам је први млин - „први објекат са економско-пољопривредним карактером“ - каже И.Бафтиари на стр. 86. Како је могуће ово, ако су ови Албанци ту још од времена Илира?! Да нису ови « Илири » до 1826. године јели жита несамљевена, као коњи зоб?! 

3. Џемаил Салиу, рођен године 1871. у истом селу, «први је ископао бунар, где су се за једно дуго време становници села снабдели пијаћом водом» (стр. 88). А до тада, да нису воду пили као стока, из реке и потока?!

4. Етимологија села Заграчан, како ћемо видети у наставку, је словенска. А словенске су и све друге етимологије осталих макротопонима (апсолутно ниједна није албанска!), као и многи микротопоними села где живе Албанци, који - како се зна - временом стварају и своју микротопонимију. Како је могуће ово, ако су нам Албанци аутохтони, а Словени презрени дошљаци, уљези, дошли ту после Албанаца?!

5. Аутор овог «дела» не каже нам нигде како називају fshat(= долинско село) његови Албанци. Зато му то кажемо ми: katund(= катун, планинско село)! Како је могуће да село називају катунд, ако су аутохтони у тој долини. Насеља по долинама на албанском језику се називају fshat, док она планинска називају се катунд. А ово нам доказује да су албански становници села Заграшан дошљаци са планинских области Албаније, горштаци (= алб. катун-јани), а не аутохтони, равничари (алб. фшатар-и). Становници Заграчана и своју мајку називају малоке (= горштакиња, планинка) 

6. Аутор и сâм признаје да су се по селима Струге измешали оба главна дијалекта албанског језика: гегински и тоскински. А ово значи да се измешало и становништво, племена и братства. Како је могуће ово када се од свих зна да Геге, у зоне својих области тамо у Северној Албанији, у њиховим куријама, нису дозвољавали ни Геги једног другог племена да се инсталира ту за стални боравак?! Мешање чланова разних племена у истом насељу Македоније десило се само после њихове сеобе из њихове курије у Северној или Јузној Албанији, после њиховог инсталирања у нова места боравка, у Македонији (Србији и Црној Гори), која нису припадала њиховом племену и, као последица тога, они нису били власници тог предела, нису имали право да забране другима да се исто тако инсталирају ту.

„O burra, çuna ta bojmë rrugën...!“- каже поменути Хајрула Сула. Оно «та бојмë» припада Тирани, или њеним горама, а не Струги, ни Заграчану, јер - кад бисмо имали посла са аутохтоним албанским становниством - ови становници требало би да говоре тоскински и да кажу «ta bëjmë», бар «ta bajmë»!

7. Негирајући претендирање Македонца Јована Трифуновски, који каже да су становници Заграчана «дошли из области Албаније као што су Черменика, Мокра, Мат и др.»9, И.Бафтиари, који се не слаже са њим, каже: «Братства Даути, Рамадани, Суло (Ајредини) су братства која су произашла са стабла племена Шаини (које аутор Трифуновски нити помиње) од којег племена су произашли и братства: Ислами, Зyбери, Махмути, Рахмани. Ово племе са братствима која споменусмо је једно од највећих са око 150 породица и сачињавају око половину становништва Заграчана и Шуме. Племе Ћосе (Асани) нема везе са генеалогијом од Зендел Пржо (како наглашава Трифуновски) пошто Зендел Пржо је био син Ислама Шаини који припада племену Шаини»10. И у наставку овога додаје: «Кад је реч за племе Шаини истина је (и према аутору Трифуновски) да су братства Даути, Рамадани, Ајредини имигрирали у Заграчан из које области Албаније...» Како видите И.Бафтиари, пошто нам  је - претендирања за порекло из Албаније - назвао и стигматизирао као «неправилна и злоциљна оцењивања од неких научника (псеудонаучника)» македонских, признаје и сâм да су братства племена Шаини дошла у Заграчан из Албаније, из Мата (стр. 168), управо онако како то каже и «псеудонаучник» Јован Трифуновски.

Овако као са братством ШАИН-ШАИНОСКИ-ШАИНИ, које је највеће («сачињавају више од половине свег становништва Заграчана и Шуме» - стр. 167), ствар стоји и са другим братствима. Хтео не хтео ово признаје и албански суперклуг Бафтиари, који нам свукуд испада контрадикторан, оптужујући друге за такве. Видите што каже на следећим страницама:

а) Преци племена Пренди “имигрирали су из  Мата” у Македонију (стр. 155). Како се већ зна, Мат је у Албанији.

б) “Из области Албаније у околину Струге и Охрида су мигрирали племена-братства: у Ложан - Рајчани (село у Албанији); у Мислешево - Рајчани; у Моровиште - из Мата; у Мали Влај - из Ермеза и Мокре (налазе се у Албанији); у Елшан - из села Кордо Албаније; у Ливовиште - из Лина Албаније; у Вишње - из села Кокрово и Мокра Албаније; у Подгорце - из села Загорчан Албаније; у Лакочере - из Поградеца Албаније; у Вапила - из околине Пешкопије Албаније; у Ташморониште - из Јужне Албаније” (стр. 155-156).

ц) “Друга племена са пореклом из Албаније има у свим селима Струге: у Калиште, Доња Белица, Заграчан, Октисар” - наставља на стр. 156 И.Бафтиари.

На крају овога додаје: “Из горепоменутог огледала излази да главни део племена којима су данас настањена македонска села у округу Струге и Охрида јесу пореклом из разних области Албаније, значи нису аутохтони» (стр. 157),- потцртање је моје - КБ.

Док на страницама 160-161 додаје: “Према ономе што је речено горе са пуним убеђењем можемо да конклудирамо да Албанци ових села и осталих села у овој области су аутохтони. Они нису дошљаци нити албанизирани, већ су насљедници земљишта својих предака. Иако је које племе дошло овде, опет је дошло на земљишту својих предака (земљишта која су раније била уграбљена) и опет су се сместили у домовини својих предака, заједно са племенима која су споменута горе...” (Потцртао - КБ). Овај став овог албанског суперклуга, који са странице на страници оптужује македонског научника Јована Трифуновски да је “контрадикторан”, са “асимилистичко-шовинистичким и националистичким словено-македонским аспирацијама”, нема потребу за никакав коментар.

Кажемо господину Бафтиарит и његовим колегама нека нам претходно докажу да су Албанци Илири, а затим нека претендирају да су из Албаније у Македонију дошли на земљишта својих предака. Све док нам то нису доказали, учинили би добро да не индоктринирају са лажима припаднике своје нације и да их не хушкају против Македонаца и других суседних народа.

Што се тиче порекла Албанаца, светска наука је већ доказала са акрибијом par excellence, са документима и аргументима сасвим јасним, да Албанци немају ништа заједничког са Илирима11, ствар ова коју су признали и албански научници, али не и Ислам Бафтиари са његовим колегама, који су афирмирани као фалсификатори, шовинисти и расисти, па са лажима и тероризмом хоће да створе супер Ве-е-елику Албанију.

8. Јован Трифуновски каже да «Племена: Пренди, Ћосе (Асани), Тушо, Рамадани, Ајредини, Бајро дошла су из области Албаније...као хришћански Словени, а затим су се муслиманизирали и на крају су се и албанизирали»12, са чиме се сигурно «научник» Ислам Бафтиари не слаже, зато пише: «Према исказима неких личности у годинама, који припадају племену Шаини, за генеалогију свог племена говоре да су у почетку била три брата, који су се (из Албаније!-КБ) сместили у Заграчан. За разне разлоге тог времена (за боле услове живљења) један од браће се исељава и одабира као место боравка село Октис, где и данас има десетину породица. Док трећи брат се иселио у погранично село око Охридског језера у Радожде. Презиме Шаини (перс. соко) су сменили додајући му суфикс словено-македонски - ОСКИ, значи Шаиноски. Ово племе можда је променило веру, ствар која није релевантна (могли су бити или да нису били исламске вере) али је суштинско да су они изгубили идентитет својих предака и да су се асимилирали у словено-македонце, значи они су се отуђили мењајући албански језик у македонски, док су ови Заграчана остали верни њиховим претцима и са достојанством чувају њихов национални идентитет, језик, традиције, обичаје идр.»13

Опет, како видите, И.Бафтиари признаје да су становници Заграчана дошли у Македонију из Албаније. У наставку он ће признати да су дошли и из Азије, штовише «једно од најстаријих племена и најаутохтоних у Заграчан» - Ђулелери. Каже да су дошли «у почеткуXV века»!!! (стр. 165). И поред тога он узнастојава да су нам «аутохтони», штовише (ови Ђулелери!) и «Албанци», иако зна сасвим добро да припадају «исељавањима азијатских народа у ове стране» (стр. 165).

Оваквим контрадикторним тврђењима Ислам Бафтиари не само да нам не доказује да је Ј.Трифуновски са његовим македонским и српским колегама псеудонаучник, већ нам доказује и супротно: да сâм он не зна што говори, што пише и што претендира, као и његов колега тамо у Албанији, некакав Skënder Shkupi, са атрибутима професор, доктор и академик. Националистички, шовинистички и расистички делириум сасвим је заслепио очи овим Албанцима и они више нити контролишу себе што то кажу.

9. Што се тиче онога да су « могли бити или да нису били исламске вере», кажемо овом албанском суперклугу да он треба да зна да не само Словени, значи - Македонци, већ и Албанци, сви, пошто су се отргли од паганизма, прихватили су хришћанизам, значи - били су хришћани. Следствено, и припадници братства Шаин, ако нису дошли у Македонију као хришћани, онда су се исламизирали још у Албанији, јер само као хришћани они могу да буду Македонци, или и Албанци. Аверсија И.Бафтиариа према хришћанству, која је евидентна и на другим местима његовог «дела», показује муслимански фундаментализам.

Ако братство Шаин није било хришћанско ни у Албанији, онда то братство нема могућности да буде ни македонско ни албанско. Оно треба да буде или турско, или које друге нације са муслиманском вером, од оних нација («азијатских народа»!), које су нам довели Турци са собом.

Њихово презиме ШАИН, како то признаје и сâм Бафтиари, није албанско, већ персиско, као што су то - уопште узев - и сва друга презимена муслимана Балкана. Албанизирајући презиме у ШАИНИ, или македонизирајући га у ШАИНОСКИ, они не губе ни људски, ни верски, и нити национални или класни идентитет, јер ни презиме, понајмање његов облик, не чини човека, не показује ни веру, камоли нацију, или класну припадност. Фетишизација презимена, како то чини Бафтиари, израз је незнања, расизма. Као нико други у свету ја сам претрпео на моја леђа овај фетишизам албанских шовиниста и расиста.

Истина је да у разним случајевима и етимологија презимена, штовише и његов суфикс, могу бити индикативни за верско, национално и класно порекло носиоца.

Овако ШАИН, у нашим околностима, балканским, показује исламску верску припадност. Следствено, у случају да су ова три брата дошла из Албаније у Македонију са тим презименом, онда треба да су дошли као муслимани, а не као хришћани.

Али бити муслиман не значи бити бездруго ни Турчин, камоли и Албанац. Муслимана имамо и Македонаца, Грка, Аромуна (Влаха), Срба, Црногораца, Босанаца, Херцеговаца, Бугара и др. Претендирање албанских шовиниста да је турски окупатор Балкана тобоже преобраћао у муслиманску веру само њих, Албанце, је неосновано. У муслиманску веру су преобраћани и Словени, значи и Македонци. Штовише, Македонци су преобраћани у муслиманску веру у Албанији више неголи у самој Македонији.

Следствено, три брата ШАИН могла су доћи из Албаније и као Македонци.

Неоспорива је чињеница да исламизирани Словени, преко родбинских веза са исламизираним Албанцима, нису славизирали ове Албанце, већ супротно - сами су се албанизирали. Сигурно да се нису албанизирали сви, ни тамо - у Албанији, камоли и овде, у Македонији, у Србији (Косово и Метохија) и у Црној Гори. Колико за пример спомињем вам Македонца муслимана Кимета Фетаху, који је резистирао албанизацији и сред Тиране, где се практицирао и наставља да се практикује најмонструознији притисак за албанизирање свих неалбанаца. Или није истина ово, браћо Албанци?!

У Албанији имамо читаве области са неалбанским муслиманима, штовише и са муслиманима македонске националности. Тошо Поповски, у његовој књизи МАКЕДОНСКО НАЦИОНАЛНО МАЛЦИНСТВО, Скопје 1981, рачунао је у Албанији као Македонце само хришћане, и то само православне, а не и католике. Колико за пример спомињем вам области Голо Брдо, Шиштавец, Поградец, Корча и Мала Преспа. Не само посебне личности, као муслиман Кимет у Тирани, већ читава села, читаве области су настањене са муслиманима који говоре македонски и називају себе дан-данас Македонцима. У Албанији има више Македонаца муслимана, неголи Македонаца хришћана! Било би добро да ово сазнају Албанци Македоније, Србије (Косово и Метохија) и Црне Горе. Било би добро да ово сазнају и сви они који нам забијају своје носеве у наша посла, балканска, муте нам воде и проузрокују дестабилизирања. Ко не верује, нека пође у Албанију и нека провери!

У муслиманској Албанији, и поред притиска који им је учињен од власти и средине, неалбанским муслиманима, Словенима, Власима и Грцима, било им је лакше резистирати албанизацији, неголи у својој домовини, тамо у Грчкој, Македонији, Србији (Косово, Метохија) и Црној Гори. Било је довољно да се само изјаве за Албанце и могли су живети и да чине каријеру као прави Албанци. У њиховој православној домовини они су били малтретирани и персекутирани као муслимани. Да се сада конвертирају у хришћане, како су им били прадедови, то им није сварио стомак, јер дојучерашњи турски окупатор забио им је и у срз антихришћанство, верску интолеранцију, која им се надраживала и од верске интолеранције њихове хришћанске браће. Да би се одбранили од персекутирања њихове хришћанске браће они су били принуђени да се приближе са албанским муслиманима, да чине савезе и родбинске везе са њима, да узимају албанске невесте. А албанске невесте, гдегод су ушле, уводиле су и свој језик. У последње време оне су уводиле и идеје албанског национализма, штовише и антихришћански шовинизам и, идентифицирајући веру са националношћу, уводиле су и антисловенски, антисрпски, антимакедонски и антицрногорски шовинизам и расизам.

Овако, још за време турске окупације и, посебно, после ослобођења од турског ропства, неалбански муслимани, значи Срби, Македонци и Црногорци, иако под њиховом националном заставом (коју као муслимани нису је волели!), почеше да се албанизирају, као што су се словенизирали и албански хришћани, поготово православци. Вера је одиграла и наставља да одиграва децизивну улогу за национално опредељење. Јако су ретки они људи који дижу националну свест над верском. А верска свест муслимана Балкана, захваљујући пропаганди коју су вршили и врше албански националисти, идентифицирана је са националном свешћу Албанаца, узимајући Албанију као муслиманску државу и албанску националност као једну муслиманску националност, иако је истина сасвим другојача. Дан-данас муслимани суседних земаља са Албанијом не знају да у Албанији имамо ништа мање већ четири вере: две хришћанске (православна и католичка) и две муслиманске (сунитска и бекташинска). Пета - атеисти, створена је после Другог светског рата, а сада се ствара и шеста! Они мисле да је Албанија настањена искључиво са муслиманима, да су Албанци само муслимани. Још од времена, муслиманима суседних земаља са Албанијом забили су у мозак мисионери албанског национализма мисао да бити муслиман значи исто што и бити Албанац. Ово чине и дан-данас, штовише и са претњама, шантажима и прљавим злочинима.

Од овога и других околности, муслимани суседних земаља укључени су у бразди албанизирања. Али је било и има и таквих који су резистирали албанизацији, будући свесни да, иако са муслиманском вером, они су по националности Словени, Срби, Македонци, Црногорци, Босанци, Херцеговци, или Турци, Цигани, Роми, Власи, Грци.

Значи, у суседним земљама са Албанијом имали смо и настављамо да имамо феномен албанизације словенских муслимана и муслимана других националности. Следствено и албанизацију македонских муслимана. Један такав пример, сигурно нехотице, доноси нам и сâм г. Бафтиари: поменуто братство у Заграчан Ђулелери. И њихов патроним  (ђул на турском значи ружа) показује јасно да су Турци. Али г, Бафтриари и за њих претендира да су нам Албанци. Маколико изгледало парадоксално, словенизацију албанских муслимана немамо, не срецемо је нигде, ни у неком ретком случају, јер - док се нису изјављивали за Словене словенски муслимани - нису имали како да се изјављују за такве албански муслимани.

У једном другом делу ја сам доказао и са документима за многе породице словенских муслимана Србије (Косово, Метохија), Македоније и Црне Горе, да су се албанизирале14. Овде наглашавам да муслиман Зувдија Хоџић словенизирао је презиме, заборавио је и албански језик и сада пише само на српско-хрватском, али савест и идентитет албански није изгубио и, иако је и члан Друшта књижевника Црне Горе, штовише и академик Црне Горе, он назива себе Албанцем. Па и пише за Албанце и, кад говори о њима, гледа их скоро искључиво кроз позитивну призму.

Два брата породице ШАИН значи нису остали у Заграчан, где су са њима дошли из Албаније и Албанци, већ су се преместили у села: један у Октис и други у Радожде, где је сигурно амбијенат био македонски, па и хришћански, тако да су сачували не само језик, већ су и њихово “муслиманско” презиме македонизирали.

Брат који је остао у Заграчан, будући у албанском амбијенту, албанизирао је презиме у ШАИНИ, сродио се са Албанцима, преко срођивања и албанске невесте увео је и албански језик у породици и, полако, албанизирао се.

Пошто од три брата ШАИН, који су дошли из Албаније у Македонију, два су говорила словенско-македонски (језик овај који данас говоре и њихови следбеници!), штовише и “муслиманско” презиме су словенизирали у ШАИНОСКИ, то значи да је и трећи, док је њихов брат (!), требао да говори македонски у почетку. Њихова македонска националност показује да је и трећи брат националним пореклом Македонац. Што је он албанизирао презиме у ШАИНИ и што данас његови следбеници говоре албански, штовише можда се и осећају Албанцима, њихова је то ствар. У Југославији не само што нико није одрао на живо којег Албанца, да би га приморао да се изјави за Југословена (Србина, Македонца и Црногорца), већ - од Албанаца тзв. сербо-словени - нису одрали ни муслиманске Србе, Македонце и Црногорце да би их приморали да се изјаве за Југословене (Србе, Македонце и Црногорце). Напротив, и са законом у Југославији је одобрено да се албанизирају и да се изјаве за Албанце, Турке и како им је била воља. Околности албанизирања словенских муслимана и под њиховом националном заставом ми смо већ објаснили малопре.

Фалсификујући истину г. Бафтиари нам претендира да је албанско и племе Богдан, једно од највећих племена у село Рајца Албаније (стр. 158). Да можда и њихово презиме Богдан није албанско?! До данас, иако сам професор и доктор албанског језика, штовише и академик тог језика, ја нисам знао да Албанци кажу за свевишњег БОГ! Мислио сам да га називају ЗОТ, а бог да га називају само Словени.

Колико да се зна: највећи књижевник старе албанске литературе, католик др Петар Богдан, оставио је написмено, штовише на насловној страници његовог главног дела CUNEUS PROPHETARUM(Падова 1685), да је по националности Србин. Али г. Бафтиари сигурно припада оној групацији Албанаца, који, и поред декларације др Богдана, претендирају за њега да је Албанац по националности, као што то претендирају и за мене - кажу да сам Албанац. Учинио је добро др Богдан што је умро пре доласка на власт Бафтиараца и осталих јараца, јер би и њега на живо одрали (као што су одрали мене!), да би га приморали да негира словеснку националност и да изјави албанску!

Па и поред тога што г. Бафтиари зна сасвим добро да су ме његови Албанци десет пута узастопно одрали на живо, тражећи од мене да порекнем словенску националност и да се изјавим за Албанца15, његовом сада већ документираном безобразношћу претендира: “Албанци су они који су преживели и превазишли све свиде притисака и асимилација у свакој времеској периоди...” (стр. 162) Може ли нам он рећи било и име само једног Албанца одраног на живо (било и само један једини пут! Било и у средњем веку!) од српских, македонских или црногорских власти, са захтевом да порекне његову албанску националност и да се изјави за Србина, Македонца, или Црногорца?! Њихов Скендербег, чим је ставио Крују у своје руке, превео је преко острице свог мача све оне који нису пристали да пољубе крст и да се из муслиманске вере врате у хришћанску!!!

Ако у Рајци припадници племена Богдан данас говоре албански језик и «чувају традиције као и сви други Албанци где год су» (стр. 159), значи ако се они данас називају Албанцима, ово не значи да су они и албанског порекла. Напротив, непобитна документа и чињенице говоре сасвим јасно да су они некада били Словени и да су се касније, преко исламизације, албанизирали.

10. Претендирајући да су Албанци, па и Илири и аутохтони, г. Бафтиари претендира да је један члан «албанске» породице Шаинлари променио презиме у Ахмети (Пржо), Ћоселари у Хасани, Бајролари у Бајрами, Прентолари у Арифи, Нуредини и Бануши, Тушолари у Мехмети и Лимани, Малчелари у Асани, Мехмети и Адеми, Дида у Малче, Ислами и Мехмети.

Али да анализирамо једном  порекло њихових изворних презимена:

За ШАИНЛАРЕ видесмо да су дошли из Албаније као муслимани, али не и као Албанци, за што нам сведочи и њихово презиме Пржо. Мишљења сам да овде имамо посла са скраћеницом чисто словенског антропонима ПРЕДРАГ>ПРЖО, а не са пржити, које је исто тако чисто словенско, а не албанско, иако данас и Албанци кажу me përzhitë (thek, rreshk, skuq, kaurdis, fërgoj, pjek), али не и Përzho. Ово Përzho је чисто словенско-македонско и враћање Шаинлара на презиме Пржо треба да је дошло као и моје враћање са презимена Ресулбеговић на Буровић, које је документирано презиме мог порекла16. Изгледа да се и у породици Шаинлари сачувало сећање на презиме њихових предака, као што се сачувало то (а сада је и документирано!) и у мојој породици.

ЋОСЕЛЕРИ, који су - према тврђењу И.Бафтиариа - дошли у Македонију из Мата Албаније (стр. 191), имају презиме из турског ћос, које се на албански каже spërk, pa mjekërrпëрк, па мјекëрр. Из турског језика ова је реч ушла и у словенским језицима Балкана, значи и у македонском. Код Срба имамо и познатог књижевника и државника Ћосића. Следствено порекло породице-братства Ћоселери може бити и албанско, али и словенско. Будући да су дошли из Албаније - не дискутирамо њихово албанско национално порекло, иако су Албанију, пре Албанаца, настањивали Словени, значи и словенски Македонци.

БАЈРОЛЕРИ сигурно имају ово презиме из турско-арапског Бајрам (највећи верски празник муслимана), али треба знати да је облик Бајро словенски. Следствено, пре него Албанци они су могли бити Словени.

За ПРЕНТОЛАРЕ г. Бафтиари претендира да су Албанци и по пореклу. Ако су географским пореклом из Албаније, из области Мата, ово не значи да су и националним пореклом Албанци, јер - сем Албанаца - у Албанији су живели и живе дан-данас и најразноврснији мањинци, штовише у једном већем постотку неголи у Македонији. У саставу мањинаца Албаније, са једним значајним делом, партиципирају и словенски Македонци. У Мату имамо и село Булгарец, које је сигурно узело то име од становниства - Бугара.

Али да видимо етимологију «албанског» имена Прент, или Пренд, одакле има порекло и презиме Прентолари. Пишући за ПРЕНТИН ДО у Кучу Црне Горе, албански академик Идриз Ајети претендира да је “са несумњивим албанским пореклом”, али за ово не доноси нам ниједно сведочанство. У једном другом делу са чисто научним карактером, етимолошким, писао сам: “Питам Ајетиа (а сада питам и Бафтиариа!) зна ли он што значи оно ПРЕНТИН?! Изгледа ми невероватно да он то не зна. Истина је да и Албанци имају антропоним ПРЕНД, али он није албански. Он је чисто словенски, од ПРЕДРАГ. Хипокористичне скраћенице овог антропонима су: ПРЕЛА (одакле долази и патроним ПРЕЛЕВИЋ), ПРЕКО (одакле долази и патроним ПРЕКИЋ) и ПРЕНО (одакле долази и црногорски топоним ПРЕНТИН ДО). За овај топоним Ајети се обраћа и албанском академику проф. др. Андрокли Косталари, али никако чињеници да је својим скраћеницама овај црногорски антропоним ушао и код албанских католика, од којих један добар део су албанизирани Црногорци”17. И не само Црногорци! У Албанији данас имамо и престоницу Црне Горе - Скадар - која је исто тако албанизирана. И.Бафтиари признаје да «Са именом Пренд познају се од времена, али никада ниједан од чланова овог братства није држао ово име, сигурно од страха да не падне у очи околине и са овим именом ће их назвати хришћанима (каурима)» (стр. 199). Значи, над хришћанима албански муслимани чинили су не само притисак да се исламизирају, већ и да се албанизирају.

ТУШОЛАРИ, како видите, имају два суфикса: први је ШО и други ЛАРИ. Први словенски и други турски. Ниједан албански! Али да видимо одакле је корен овог патронима: Од антропонима МАТО словенски језици, следствено и македонски, стварају хипокористике МАТОШ>МАТУШ>ТУШО. Од овог последњег, у албанској покрајини Голо Брдо имамо комбинирани топоним ТУЧЕП, а код Босанске Јабланице - ТУЧЕПИ. У затвору Бурела упознао сам Грка Туши Фото, православан, андарт и љути антиалбанац. Из македонског (или и из грчког!) ТУШИ произасло је оно ТУШОЛАРИ.

Пошто споменусмо Голо Брдо, наглашавам да ова област, са око 30 села, налази се на граници са Македонијом и настањена је од кад се памти ексклузивно са словенско-македонским становништвом. Приликом одређивања граница Албаније (године 1913), ова чисто македонска област од међународне комисије је додељена Македонији (тада Србија!) и како су се развиле ствари да је прешла Албанији - не знам. За ово сам писао и у једном другом делу18.

МАЛЧЕЛАРИ, како сам нагласио у једном другом делу19, потичу из племићке словенске породице De Mači  Северо-источне Албаније, околина Кукеса, у близини граница Србије и Македоније. Од имена ове породице имамо у Албанији и топоним Maçellari или Maqellara, у околини Пешкопије, док у албанском фолклору имамо Kokë Malçi-а. Чланови ове породице, сем у Пешкопији, стигли су и живе и у Тирани, дан-данас. Они су стигли и у област Голак Источног Косова (Адем Демаћи) и, како видимо из «дела» И.Бафтиариа, стигли су и у Македонији, у Заграчан и у Струги. Апелатив мач у албанском језику нема никакво значење. Његова семантика је словенска, македонска, од мач = «алб. shpatë». У Југославији имамо и добро познату словенску породицу МАЧЕК. Како можете видети на стр. 221, Влатко Мачека познаје и И.Бафтиари. Пишући за Адема Демаçи20 ја сам доказао да су носиоци презимена МАЧИ говорили словенски, српски или македонски, до и сâм Адем Демаçи, који албански говори и пише базирајући се на српску синтаксу и морфологију. Значи, имамо посла са једном словенском породицом, која се албанизирала.

Братсво ДИДА, према И.Бафтиариу „иселило се из Горње Белице године 1908 и настанило се са сталним местом боравка у село Шум“ (ф. 215). А у Белици одакле су дошли ?! Да можда не зна г. Бафтиари да су дошли из Албаније, из околине Кукеса?! Из те албанске области (Кукеса) Миро Дида је отишао породично, да живи, у област која се данас назива по њему Мирдита. Други чланови ове породице живе у Албанији дан-данас, са истим овим презименом, али муслиманизирани и албанизирани. Да су стигли и у Македонију сазнајем од И.Бафтиариа. Његово претендирање да су у почетку имали презиме Dedë „али од бојазни да их не називају да су тобоже каури, променили су презиме у Дида“ не аргументира се ничим, утолико више јер је у Заграчан живео без и најмање бојазни и хоџа звани Деде, па им је и муслиманску веру проповедао на македонском језику (стр. 499). Дида потиче од Димитар> Дидо>генитив словенски Дида. Док Миро потиче од Мирослав>Миро.

Наглашавамо да у обе Белице, Горња и Доња, живели су и живе Власи (Аромуни), прогнани из Албаније, који су са вером православни. Њихова братства, која су се исламизирала, исељавала су се из ових села и повлачила се у села са муслиманским становништвом. Следствено, нека од ових «албанских» братстава могуће је да су својим пореклом и Власи.

Није једини случај да И.Бафтиари мистифицира порекло албанских братстава у Македонији. Уместо да каже истину да су пореклом из Албаније, он нам их чини као да су дошли из овог или оног села Македоније. Сем братства Дида, које смо третирали, колико за пример споменућу и братство Клења, за које нам каже да се „иселило из Ладоришта око 1970. године и настанило се са сталним местом боравка у село Шум“ (стр. 263). Само презиме овог братства  - Клења (село у Албанији) - показује нам да није из Македоније, већ из Албаније. Исто тако и братство Колоња (село у Албанији), за које нам каже да је „пореклом из села Ладориште“ (стр. 268) Македоније. А овако редом и за многа друга братства, која можете видети на његовој табли на стр. 270-272.

11. Као перманентно контрадикторан, з. Бафтиари, желећи да нам докаже да су се његови албански муслимани преобратили у хришћанску веру и, преко ње, и у Македонце, на стр. 158-159 тврди:

“Ето још један пример из практичног искуства прошлости да су сами становници Вишње хтели да изразе родбинску близост са становницима Заграчана. Један становник из села Вишње са именом Стојче Лечи (истакнути сточар тог времена), кад је пролазио поред куће Џезар Абдулаха (Врча) обраћао се Џезару са албанским речима:“:“Ku je bre kusheri?! Ti e di se neve jemi kusherinj?! Jemi nga i njejti vend, apo jo?!”” (= Где си бре рођаче?! Ти знаш да смо ми рођаци?! Из исте смо земље, или не?!- превод је мој,- КБ). Џезар је климао главом доле-горе у знак признања, али му је било мало тешко да ово изрази отворено, јер Стојче је припадао хришћанској вери”.

Па да анализирамо једном како треба ово, а не како претендира господин Бафтиари, који оптужује друге да обрћу «воду на њихов млин», у једно време кад више не једе «кобила сламу»:

а) Стојче Лечи, који према г. Бафтиари је говорио албански Џезару (на истој овој страници г. Бафтиари претендира да ови “Албанци” - “македонизирани” - говоре  “добро и албански језик”!), како видите каже “албански”kusheri i kusherinj. Овако говоре албански само туђинци, они којима тај језик није матерњи, јер они којима је то матерњи језик кажу КУШËРИ и КУШËРИЊ, значи - са гласом Ë, који македонски језик нема: зато Македонци и праве га Е, или га уопште не изговарају.

б) Хришћанин Стојче говори муслиману Џезар, штовише и поносно: “Ku je bre kusheri?” Док овај обара поглед по земљи од стида. Живот је до сада доказао да само кривци обарају очи по земљи и не говоре, док понос осећају само они који су опстали, како каже и сâм И.Бафтиари на једном сада већ цитираном месту, ме дињитет е идентитет комбëтар (= са достојанством и националним идентитетом).

ц) Овом Стојчету, који према г. Бафтиари је “муслиман” конвертиран у “хришћанина”, није му за стид да призна ово, да је рођак муслимана, док Џезару “било му је мало тешко-стид да изрази ово отворено”. Зашто, ако је верску издају учинио Стојче, а не Џезар?! Истина је окренута са главом доле од И.Бафтиариа, јер најелементарна логика нам каже да стид треба да има онај који је учинио издају, а не онај који то није учинио.

ч) Следствено, не само верску издају, већ и националну, учинио је «албански» муслиман Џезар, а не македонски хришћанин Стојче. Значи, имамо албанизирање македонског муслимана, а не македонизирање албанског муслимана, јер за овај феномен нам говори и историја Балкана: нису се конвертирали муслимани у хришћане (сем оних Скендербега!), већ су се муслиманизирали хришћани. А преко муслиманске вере, не само Словени (Срби, Македонци и Црногорци), већ су се албанизирали и Грци, и Власи (Аромуни), Цигани и Роми, штовише и сами Турци, посебно Армени, Татари, Черкези, који су стигли на Косово из Азије као арнаути (=mercenari) и донели Албанцима њихово кече. Идеолог неошћиптаризма Бранко Мерџани каже да Албанци нису чисти и непомешани етнички, да у њиховим жилама имају “крви словенске, грчке, турске, арапске, черкеске, италијанске, француске, њемачке и др.”

Изгледа нам невероватно да И.Бафтиари не познаје ове ствари. Али се види јасно да он не само што обрће воду на свој млин, већ често га и забија као во кобили. А да он познаје сасвим добро ове ствари, доказује нам овим његовим речима са стр. 156: “Непорецива је чињеница да су на Балкану вековима редом у прошлости учињена пресељавања и демографска померања становништва свих етноса у разним околностима временским и не може се говорити за чисте етносе...»

Пошто знате ово, г. Бафтиари, онда се придржите ових речи, речи вашег самопризнања.

12. Да у селима Струге, сем правих Албанаца, имамо посла и са албанизираним Македонцима, доказује нам и њихов језик. Ови «Албанци», сем општих словенских речи, које су ушле у албански језик, имају и посебних словенских речи. Ето неке такве, вађене из њиховог фолклора, који нам доноси сâм И.Бафтиари, као и из његове студије “Të folurit e banorëve të Shumit dhe të Zagraçanit”: багрем, блата (за мочвару), бунар, бyберка, çezma, çukes, darovis, gorrica, grashina, izvor, kajsija, kompirka, korita, katinar (od sl. katanac), kapë, klyç, kolica, malina, naçetka, peshkir, pokuqnicë, poreznik, preshnik, prirez, puleska, resa, vërsanik, utrinë, zhabina i дрr..

Исто тако и употреба присвојних заменица jot i jote: jot vëlla, jote nënë (твој брат, твоја мајка), посебно код именица мушког рода: jot at, jot kunat, што је у противности са албанском синтаксом, али не и са словенско-македонском синтаксом.

Посебну језичну пажњу у овим селима привлачи редукција тврдог сугласника RR уR: fera (za ferra), zjari (za zjarri), marsh (za marrsh), raf (za rraf), theri (za therri) и др. Зна се да Словени немају сугласник РР, зато или га обрћу у Р, или - хотећи да говоре албански - претварају Р у РР, као и сâм И.Бафтиари у много случаја.

Исто тако и обртање гласа ДХ у Д (Gjerdhet>Gjerdet, стр. 65), јер - како се зна - Македонци немају глас ДХ.

И неуредна аглутинација албанских сугласника Ç i GJ, уместоo Q i XH, јесте словенска.

Исто тако и употреба броја ТРЕ (уместо ТРИ) за именице женског рода: тре ђемë дхе тре вајза, јер се само на словенским језицима каже три момка и три девојке. У албанском језику број ТРЕ-ТРИ има, сем мушког рода, и женски.

На посебан начих бих истакао аверсију ових «албанских» сељака за тзв. мајуцкат Албанаца са Косова, како називају пежоративно њихово кече, према самопризнању И.Бафтиариа (стр. 305), ствар ова која нам опет говори за њихово неалбанско порекло.

Али да видимо сада и етимологије Ислама Бафтиари:

13. ЗАГРАЧАН.- Ислам Бафтиари признаје да по први пут топоним Заграчан се спомиње у време владавине Цара Душана, прецизније године 1342, у једном његовом документу, са којим наређује да се црква у Заграчане присаједини цркви Света Богородица, данас Свети Климент у Охриду. И у дефтере Османског царства (1580) ово се село спомиње са именом Заграчан.

Јован Трифуновски му је одредио ову етимологију: ЗАД - ГРАД, што се на албански каже Pasqyte. Овај се град налазио на југу некадашњег старог града, цркве-тврђаве која се звала СПАС21. Трифуновски се базирао и код Гого Милеског, који каже исто. Бафтиари контестира ову етимологију и претендира: “са етимолошког аспекта нема ништа заједничког са садржином и смислом речи, јер ни корен ЗАГ нема ни најмање везе са ЗАД, затим други слог ГРА са ГРАД и суфикс ЧАН, који на словенском нема никаква смисла...Етимологија ове речи се разбија овако: ZA-GRA-QAN, и има овај смисао ZA-ZË, GRA-GRA, ÇAN-QAN. И овде се види јасно да имамо палатализацију гласа Q, који се променио у африкат Ч. Овако ћемо имати Зë-гра-qан (qајнë)”. Оно qajnë  на албанском значи «плачу».

У прилог овог претендирања он каже:

а) Према усном предању, три брата су изашла у лов. Одмарајући се примете да им је нестао пас. Један од њих оде да га тражи и рече другој двојици: “Ето, тамо доле кер (на алб. загари) qан (=плаче)”. Од тог дана, кад су излазили у лов, то су место тобоже назвали “ку загари qан” (= где кер плаче). У наставку И.Бафтиари претендира: “Ово усмено предање испричао је Тела Чела из Елбасана, који је био учитељ у ове стране и једновремено и партизан НОР. У етимолошком аспекту ово предање има и научни ослон...” (!!!)

И Албанци Црне Горе кажу за етимологију Ловћена да долази од албанског језика “leh qeni” (= лаје пас). Мислим да је последње време да се Албанци мане ових псећих етимологија.

б) Некакав Лазëр Ллеши, Албанац из Призрена, тобоже је назвао Заграчане ЗАГАРQАН и, пошто је његов отац тобоже извезао џамадан Иса Булетини-у (!), треба да се верује више њему, неголи документу Цара Душана и дефтеру турском.

ц) И.Бафтиари каже: “На једној холандској мапи топографској из године 1872, топографија Заграчана је забележена са именом ЗОГЈЕ-QАН”. Он и доноси нам фотокопију те мапе, где - за његову несрећу - видимо данашњу границу Албаније и Републике Македоније, што значи да та мапа није из 1872. године, понајмање холандска. Пошто на тој мапи видимо и савремени албански правопис, конклудирамо да ју је И.Бафтиари фалсификовао.

У вези етимологије овог топонима Бафтиари чини и овај фалсификат на стр. 15: име топонима пише ЗАГАРАЧАН, претендирајући да га је тако написао на српско-хрватском језику и српски књижевник Бранислав Нушић. Ако погледате у фусноти оригинални текст Б.Нушића, видећете да пише ЗАГРАЧАН.

Браво, браво господине Бафтиари, јер ћете овако са сигурношћу убедити Словене да су они, а не ви, фалсификатори и факини!

Свом срећом нису сви Албанци као Ислам Бафтиари. Браћо Македонци, има и међу њима поштених људи, као што има и међу нама Ислама, па и слама, ла-лажа и паралажа! На овом свету нема куће без клозета!

Али да се вратимо код етимологије топонима који третирамо. Префикс ЗА-ЗАД немамо само код овог топонима, већ и код многих других, на све стране Балкана, па и на терену Албаније, која - како се зна - прекрита је са словенским топонимима: Загора, Загориа, Задрима, Зерqан - овај последњи са фонетском трансформацијом од Заречан (у Албанији);  Загорје (Хрватска), Захумље (Херцеговина), Загора (Бугарска), Затријеб и Загарач (Црна Гора), Зајечар (Србија), Запорожје (Украина), заградски (у свакодневном говору) - на свим словенским језицима. Следствено, и код топонима ЗАГРАЧАН имамо префикс ЗА-.

Оно -ГРА- нема сумње да је ГРАД (на алб.qytet). Афереза гласа Д пред Ч је фонетски сасвим оправдана. Сем овога, ово ГРАД се понавља и у другим случајевима: По-град-ец, Божи-град, Бел-град (познати градови Албаније). У Албанији имамо два Белграда: на Север - у област Бериша, где се сачувало -ЛГ-, и на Југу: град БЕРАТ, где имамо аферезу -ЛГ-.

Што се тиче суфикса -ЧАН, немамо га само код Заграчан, већ и код многих других топонима Албаније и Балкана: Загорчан, Дервичан, Зерћан<Заречан (у Албанији) и, у Македонији, сасвим близу Заграчана, имамо село Вевчан. На све стране Македоније, на македонском језику, за становнике разних места каже се: тетов-чан-ин, куманов-чан-ин, струми-чан-ин, велес-чан-ин. На граници Албаније са Црном Гором, испод Скадарског језера, налазои се село Мурићан, које – ако узмемо буквално на албански и преведемо на српском – значи « зид плаче ». Значи, имамо посла са једним словенским суфиксом –ЧАН, односно -АН. Да можда и у овим случајевима, господине Бафтиари, суфикс -ЧАН није изашао од којег пса „që qan“ (= које плаче)?! Не, не, не плачу пси, већ плачу луднице за вас г. Бафтиари!

Следствено кажем да етимологија поменутих македонских научника је у реду, док ова г. Бафтиари, не само што није у реду, већ нам говори да није у реду ни њен аутор, г. Бафтиари. Она недвосмислено сведоче на уштрб његове личности, приказујући нам га ускогрудим и отрованим са екстремним национализмом, болесним, крајње патолошким, јер ништа не чини од незнања, или од индоктринације, већ хотимично и са најгорим антимакедонским циљевима, не поштујући истину, која је и визуелна, окулентна, ствар ова која се манифестира са странице на страници његовг ћитапа. Преко свега он ово чини и са циљем да, са оваквим антинаучним претендирањима, са оваквим фалсификатима, да индоктринира друге. Значи, Ислам Бафтиари није индоктриниран, већ је индоктринатор.

14. ШУМ.- Колико за пример узећемо у третман још једну етимологију овог новопеченог албанског „етимолога“, ону микротопонима ШУМ. Ето што каже И.Бафтиари:

„Село Шум носи ово име од кад  егзистира фактор човек у ове стране. Оно је једно аутохтоно име и такво је пропраћено до данашњих дана не претрпевши ниједну промену како у форми тако и у садржини, оно је једно географско-хидронимско име, које одређује име једне реке која је имала и има много воде. Према њој је узела и име које носи - ШУМ (= алб. много). Раније је било познато само као име реке. На крају XIX века...настањује се са једно пет кућа са становницима који су дошли из Заграчана а касније...из Горње Белице...село Шум, узимајући наследно име реке Шум, име које симболизира реку са много воде и никако симбол некакве шуме, како су покушали да га назову неки македонски научници и према њој (шуми) да му пришију име јер тобоже покаткат на красти врх извора била је некаква шума!“ (стр. 15)

И у Албанији имамо топоним ШУМА. Тамошњи етимолози, и поред свег њиховог националистичког тенденциозитета, признају да потиче од словенске реши шума = на алб.”pyll“.

Река Шума, коју И.Бафтиари „албанизира“ у  Шум, пре изградње ту села, пролазила је кроз мочвару покриту дрвећем, шумом. Штовише, од дрвећа и шевара нити се распознавала река. Значи, место се од становништва те стране назвало Шума, на њиховом словенско-македонском језику, јер је шума то место и било. Преведено на албански - значи “пyлл”. Мелиоризацијом и пресушивањем мочваре, посебно крчењем шуме, изашла је на видело река, која је у ствари један поточић - “мали поточић” назива ту “реку” и Б.Нушић22. И - према месту, шуми - поточић је назван Шума, сада више не од Македонаца, већ од Албанаца, који - могуће - и нису разумели што то значи, али су знали да су то место тако звали староседеоци - Македонци. Ово је елементарна логика ствари и ове етимологије. Али И.Бафтиари сигурно да се не може сложити са логиком природних феномена, све док му ова логика не обрће воду у млин његових националистичких, велико-албанских, шовинистичких и расистичких претендирања.

Потсећамо овом суперклугу да река Дрим (на албанском Дрин!), или Шкумбини и Вјоса, имају више воде, много више од  његове „реке“ Шум. И поред тога Албанци ниједну од њих нису назвали Шум. Ни ма коју другу!

А у вези његовог претендирања да село Шума “носи ово име од кад егзистира фактор човек” потсећамо га да реч shumë(= “много”) албанског језика позамљена је из неолатинских језика у VI-VII веку н.е., штовише са обликом сума. После симбиозе са Словенима Албанци су научили да изговарају глас Ш и ШУМА су претворили у SHUMË За проблем гласова албанског језика препоручујемо овом албанском суперклугу да простудира добро његове научнике, Академика Чабеја, па и Реџепа Исмаили.

Ова сасвим антинаучна тенденција, националистичка и велико-албанска И.Бафтиариа види се и у осталим његовим “етимологијама” микротопонима-ојконима и микрохидронима, које се не разликују од већ анализираних етимологија, као што су конкретно: Алилоица, Аранђел,  Арат е Матолерëве, Арат е Попит, Асанојца, Бабушка, Боровец, Çезма е Алиут, Чезма е Каплланит, Добовјан, Дологожд, Дудулице, Гëштењат, Горица, Горицат е Бајролларëве, Гоџојца, Извори и Аслланит, Извори и Аxхо Xхемос, Јанчецат, Јанкојцат, Карпузица, Климојцат, Крастулка, Лабениште, Ливадхçињат, Ливадхет е Бајролларëве, Ливадхи, Луманица, Мислодежде, Оџоица, Плошти, Подгорце, Похум, Ресенка, Сарафојца, Синаноица, Селимојца, Шушица, Тасека, Татеш, Вишкојцат, Врчарка, Уденица, Зенделојца.

За све ове микротопониме-ојкониме-хидрониме претендира да су са албанском етимологијом, искључујући микротопоним Бабушка, који нам га чини турском етимологијом, јер - према њему - и Турци кажу за бабу бабушка! Потсећамо овог албанског суперклуга да и у Албанији имају хидроним Shushicë (=Шушица), али тамошњи етимолози признају да је са словенском етимологијом. Албанци Албаније чинили би добро да шаљу своју децу да уче код етимолога Ислам Бафтиари, на Университету Заграчана, а не у Тирани - код етимолога академика, проф. др Ећрема Чабеја, покој му души. Учио сам од њега, а и он је учио од мене!

Микротопоними са словенским суфиксом - ОЈЦА показују јасно да су нам први становници села Заграчан били Словени, Македонци, да су нам говорили и словенски, македонски језик, пошто они, који говоре албански - не називају њиве и микротопониме Климојцат, Јанкојцат, штовише ни Синаноица, Алилоица и слично.

Пада у очи да суперклуг И.Бафтиари не узима у етимолошку анализу многе топониме Заграчана и околине, за које му је јасно да им не може порећи словенску етимологију (ни његовим абсурдитетима!) и да их прикаже као да су албанског порекла. Колико за пример спомињемо: Спас, Белица, Ладориште, Раоник, Вевчан, Вишња, Расадник, Радожде и др.

15. Сем сада већ евидентираних фалсификата И.Бафтиариа, споменућемо и ове фалсификате:

а) На стр. 75 Ислам Бафтиари пише без наводника: “Према неким подацима ову цркву (Светог Климента,- КБ), претходно католичка, изградио је католички зограф Албанац Прогон Згури као што су изграђене и друге албанске католичке цркве nga zograf(ë) katolik(ë) shqiptar(ë) (= од албанских католичких зографа,- КБ)51“. Код фусноте 51 имамо: “Стојан Новаковић „Наши градови на југу“ ф. 669“. На стр. 536 пише: “Сллободан Новаковић: „Наши градови на југу“, Београд”.

Значи, оставља се да су те речи Стојана-Слободана Новаковића. Је ли истина то?! Стојан-Слободан Новаковић је писао да је цркву Свети Климент изградио „Албанац Прогон Згури“?! Проверите и видите каквим фалсификатом имамо посла!

Колико да се зна, према презимену, ако не и по имену, рекао бих да је Прогон Згури, пре неголи Албанац, или Словен, неки Влах (Аромун).

б) На стр. 76 И.Бафтиари пише да се у цркви Свети Наум Охрида „и у другим...до тада (година 1651,-КБ) и много пута раније литургија развила на албанском језику“. Имали могућности да нам то документира г. Бафтиари?! Где је то нашао?!

ц) Исто тако на стр. 76 И.Бафтиари пише: „Године 1651 Папа именује католичког Албанца Андреа Богдана за бискупа у Охрид“. Колико знамо, Андрија Богдан је био стриц др Петра Богдана, који - писмено - оставио је свету на знање да је Србин, а не Албанац. Следствено, и његов стриц треба да је био Србин, на што нас упућује и његово презиме.

ч) Дан-данас равница поред града Прењас (алб. Prrenjas) назива се на албанском језику DOMOSDOVË. На стр. 77 И.Бафтиари нам је прекрштава у DOMOSDOVË. У неком другом његовом напису извешће нам етимологију тог топонима од “албанске” речи ДОМУС = „свиња“.

д) На стр. 98 И.Бафтиари пише: „Ево што каже Демиша Демишаи (70 годишњак) у вези са овим: „Памтим као данас, био сам дете од 6 година кад је код мог оца дошао један његов пријатељ из Струге, кога зваху Милан Зурла, и каже мом оцу на бугарском језику: „O Demir, këtu diku në krastë mbi bahçet tuaja ka „Crvena villa“ - Zanë e kuqe“ (= О Демире, овде негде на красти над вашим бахчама постоји “Црвена вила”...”,- КБ). Јадан старац није разумео што хоће да му каже његов пријатељ Милан, и помислио је да му он говори за некакве “црвене виле” (= оруђе рада, на алб. cfurk,- КБ)...и данас Демишаи не знаваше да на словенском сем оруђе рада Словени тим именом називају и Вилу “ (= митолошко створење).

Значи, Демир - отац Демише - није разумео словенски 1929. године, док Демиша, 6-то годишњак, разумео је: штовише памти то и у  својој 70-тој години и, како видите, “испричао” је то и И.Бафтиариу, иако “и данас Демиша не зна да на словеснком, сем cfurk(виле), назива се тако и Вила“!!!

Оваквих абсурдитета срешћете са странице на страници овог ћитапа „научника“ И.Бафтиари. Свему овоме не треба да се чудимо, јер га је и академик проф. др Реџеп Ћосе, па и преко штампе, отворено позвао да фалсификује и лаже што више. Или ово није истина, Реџепе?!

Са оваквим фалсификатима и абурдитетима И. Бафтиари, на стр. 99 претендира: „настојао сам që të dëshmojë dhe argumentojë  (= да сведочим и аргументирам.- КБ) истину за ово место боравка и становништво које је живело и још живи на земљи të parëve të tyre (= својих предака,- КБ)“ (Илира!!!).

16. Колико да се зна: овај професор француског језика не познаје како и колико треба ни свој матерњи језик - албански. Конструкција реченице, коју само што смо цитирали, није албанска, штовише ни правопис. Треба „u orvata të dëshmoj dhe argumentoj...e të parëve të vetë. Значи - без -Ë !!! И док је овде додао ë, како видите код горњег ређања а), недостају ë, која сам - црним словима - додао ја - од Албанаца кова И.Бафтиариа проглашен за незналицу: оспоравају ми и више образовање, па и средње, а да не говоримо за научне чинове и титулу академика!

Овако пише албански језик И.Бафтиари са странице на страници, иако је имао и лектора проф. Афердиту Асани.

17. Ислам Бафтиари, који оптужује словенске научнике да „вређају и денигрирају тешко национални идентитет албанског становништва“ села која анализира, са странице на страници његове књиге негира и екзистенцију македонске нације. Он ове Словене нам назива Бугарима, или Славо-бугарима, којима исто тако често негира припадност у словенској породици народа, јер би хтео да нам их прикаже као Монголе (ф. 73). Македонска нација је осведочила себе не само својим језиком, сада познатим свима (који се разликује од осталих словенских језика више неголи српски од бугарског!), већ и са историјом, етнографијом, територијом и душевном конституцијом. Овај је народ резистирао кроз векове растројству и непријатељима типа Ислам Бафтиари, штовише и најснажнијим царевима Балкана, па је сада једна афирмирана нација велике словенске породице. Оваквим ставовима, који су у бразди осталих његових ставова ове врсте, И.Бафтиари само демаскира себе и свој велико-албански шовинизам и расизам, за што би требало да га стигматизирају и сами Албанци. Њихово досадашње ћутање не служи им на част. Поготово онима који су поштовани и цењени од македонског народа.

Један његов албански колега, за овакве шовинистичке и расистичке ставове, пошто сам га критиковао, извинуо ми се писмено23. У очекивању сам да и И.Бафтиари учини аутокритику, да се извини македонском народу, наравно - ако има и најмање части и самољубља, достојанства.

18. Једно стабло, за које Албанци Заграчана кажу „Te Frashëri“, а које не постоји више, јесте топоним за И.Бафтиариа, штовише - „са историјским значајем за село, јер управо ту, на то место, значи те Фашëри (= код јасена,- КБ), године 1942. Рамазан Леши је дигао црвено-црну заставу са двоглавим орлом (= албанска националистичка застава,- КБ)“ (стр. 54)

На стр. 109, границу између Албаније и Македоније И.Бафтиари назива артифициал = “вештачка”, јер овде - у Македонији - они нису дошљаци, „већ аутохтони наших предака - Илира“ (стр. 69), зато и Македонци нису господари „тë кëтиј ватани“ (ове домовине), већ они - Албанци (стр. 157). На страни 527 каже: „ми смо један народ који живимо на нашим илирским просторима “. Његове колеге, које сам већ цитирао по мојим делима, писали су отворено да Словене треба протерати са Балкана, јер је то њихова, албанска прћија.

Преко ове књиге-ћитапа албанске веронауке, са стране на страни, пропагандира се велико-албански сепаратизам, најфлагрантнија аспирација за раздирање Македоније и за стварање са њеним областима супер Ве-е-елике Албаније. Ово се ни најмање не крије. Очигледно је и сасвим јасно.

Књижурина Ислама Бафтиари, иако има најсериознија претендирања, штовише и научна, у стварности нема скоро ништа ни сериозног, нити научног. Имамо посла са једним издањем политичке пропаганде, најпрљавије, флагрантно националистичке, шовинистричке и расистичке, велико-албанске, где се са најкриминалнијим безобразлуком и - сада већ и документираним - фалсификатима преиначује историјска истина, па се фалсификује и сама документација, која се употребљава од њега. Ова књига нити је написана и објављена са научним циљевима, већ само и само да се са њом индоктринирају Албанци са њиховим абсурдним антимакедонским претензијама, да би се хушкали на путу њиховог непријатељства, које, са муслиманско-фундаменталистичког карактера циља се да узима велико-албански националистички карактер, шовинистички и расистички, да би се Албанци бацили и на терористичке акције, да би дестабилизирали Македонију и, по могућности, и да је раздоре, колико за интересе своје буржуазије, толико и за интересе међународног џандара, који је искористио и наставља да користи ове Албанце као топовско месо у мајн Кампфу свом против народа Балкана, Европе и целога света. Као таква ова књига је колико антимакедонска, толико и антиалбанска. Заједнички именител њен је - антихуманост. За такве књиге нико нема потребу, сем криминалаца, који муте воде и потстичу непријатељства међу народима. Следствено, ова књига нити је требала да се напише, понајмање и да се објави.

Али ова књига, сигурно без воље аутора, преко истина које се ту и тамо признају, има и нешто позитивно. Пре свега и изнад свега позитивно је аутодемаскирање, које овом књигом аутор чини себи и свима који га подржавају, обично велико-албански буржуаски интелектуалци, који мисле и делују као он.

Позитивно је и признање Ислама Бафтиариа за велике промене које су се одвиле у животу албанске дијаспоре у Македоније, конкретно у Заграчане и селу Шума.

Из његових признања видимо да данас нема Албанца без своје куће, нове и модерне, са два-три спрата, ако не и више. Колико да се зна: дан-данас, сред Тиране (главни град Албаније!), имамо не мало људи без крова над главом, који лутају улицама, јер немају где да је склоне. Ко не верује, нека пође да види где станује књижевница дисидент Жанета Огранаја! А заједно са њом и десетине других породица! Ове породице окупирале су Партиску школу у кварту Лапрака и све, могуће да су једно 50, употребљавају један нужник. А кад је овако ствар у главном граду, можете замислити како је по осталим градовима, да и не говоримо за села и засеоке.

Ислам Бафтиари каже нам да су у Заграчану и Шуми асфалтирали не само улице, већ и уличице села. У Тирани још нису асфалтиране ни главне улице града. Идите и видите улицу која води за Драч (звана Rruga e Durrësit), или ону звана Rruga e Kavajës! Немају ни тротоара. На сваки корат ти прети смрт од аутопромета! У центру Тиране можете сломити врат по јамама и камењу. Тиранчанима (и у центру града!) зими им улази блато у куће, док лети не дише се од прашине.

Има десетине година што су села И.Бафтиариа увела и пијаћу воду по кућама. У Тирани се вода даје оброком, у одређеним часовима дана.

Има десетине година што су села И.Бафтиариа увела по кућама и електричну струју. У Тирани и електрична струја се даје са оброком, у одређене часове.

Беспослица је разорила и разара Тиранчане, њихове породице, њихову децу. Тиранчанке (и удате жене!) продају се на тржишту проституције: у Грчкој и Италији оне конкуришу мештанкама! Читајте албански лист РИЛИНДЈА, где пише да се једна Тиранчанка дала једном странцу и да јој роди дете, само и само за једну гаранцију (визу) да би изашла из Албаније. Други су се удавили у море, покушавајући да се тако спасе своје домовине Албаније.

Сељаци И.Бафтиариа не само што су осигурали живот у свом месту, већ ево 50 година што крстаре по читавом свету са југословенским (сада македонским) пасошом. И зарађују не само за себе и своје укућане, за своју породицу, већ и да поклоне И.Бафтиару хиљадама еуро за издање његове књижуриме, која није коштала ни 1.000 еура, али ће коштати Албанце и све нас много чега другог и скупљег, сасвим непотребног и непожељног.

На стр. 492-493 И.Бафтиари нам даје листу његових земљака, који су завршили високе школе и факултете. Према његовом самопризнању њихов је број стигао (године 1999) на 54. Најразвијеније село Албаније, колико ја знам, јесте Крутје, у близини града Љушње. Нека пита једном колико сељака тог села су завршили до сада високе школе и факултете! Сред Тиране хара аналфабетизам код деце!

И после свих ових самопризнања он нам претендира да су били и јесу у ропству од Македонаца, потлачени и израбљени, малтретирани, тероризирани, масакрирани и изложени геноциду, без људских и националних права. Католички поп Симон Јубани, Албанац из Скадра, од времена се молио богу: «О Боже, дај ми југословенско ропство, јер ми искапи душа од албанске слободе!» Један православни поп, и он Албанац, из Ђирокастре, и преко штампе је изјавио још од времена да се Албанија ослободила од турског ропства да би учинила Албанце да пукну.

Ђерђ Фишта, највећи албански књижевник свог времена, дочекао је 1939. године италијанске фашистичке окупаторе Албаније као ослободиоце од муслимана.

Говорио сам вам за Албанце. Мањинце Албаније вам нити споменух. Исламу Бафтиари, који претендира да Македонци “увек у прошлости са њиховим шовинистичким и националистичким ставовима повредили су и вређали бит (албанског) националног идентитета. Посебно је ово дошло до изражаја око година 1981 када су они “излили зуч” са њиховим национал-шовинизмом” ( ф. 279), кажемо му: Питај једном како су се третирали и како се третирају дан-данас македонски мањинци у његовој Албанији!

Када се третирају онако, како видесте сами Албанци, који још увек немају хлеба и воде, светлости, може се замислити како су се третирали и како се третирају припадници националних мањина уопсте, и Македонци посебно!

Ако ово што рекосмо било коме буде изгледало и најмање сумњиво, сама чињеница што Албанци забијају нос у наше унутрашње послове и свакако настоје да оживе њихов екстремни национализам, шовинизам и велико-албански расизам на територији суседних земаља, за што нам говори ако не за њихове негативне ставове, за њихово очито непријатељство, за њихов сепаратизам?! Има и у Албанији мањинаца, Срба, Македонаца и Црногораца, па и Босанаца, али ми никада нисмо забијали нос у унутрашње послове Албаније и никада нисмо потстицали код наших мањинаца тамо никакво непријатељство према Албанцима и Албанији. Напротив, рекли смо им и кажемо им: уједините се са Албанцима и настојте да живите са њима у миру и хармонији. И док смо ми у Југославији од времена гарантирали свим мањинцима, значи и Албанцима (Који нису мањинци, већ дијаспора!), сва људска и национална права, наши мањинци у Албанији дан-данас немају ни елементарна људска права, јер за национална права нити може бити говора. Што је истина, у Албанији људска права не уживају ни сами Албанци! Или није овако, браћо Албанци?!

Ми смо увек били и јесмо да националне мањине и дијаспоре буду мостови зближења и повезивања међу народима, а не елементи раздора и међусобних трвења. Ми смо били и јесмо да се националним мањинама, па и дијаспорама, признају и гарантирају сва људска и национална права, али - Албанци као Ислам Бафтиари - подразумевају под људска и национална права нешто друго, а не оно што подразумева цео свет.

Албанци би учинили добро када би узели И.Бафтиари у Албанију, нека проба хлеб Албаније, па да видимо затим да ли ће тражити Илиријаду и супер Ве-е-елику Албанију, или ће и он рећи, као у затвору Бурела Симон Јубани, да су се Албанци у Југославији родили са кошуљом, са срећом! Где те среће да је Југославија окупирала и нас?!- клицао је често. Певао је и једну песму за марширање Слободана, али вам је нећу цитирати, јер и оволико је доста. Албанци екс-Југославије освестиће се за све ово само онда кад буду изгубили плодове заједничког живота са Југословенима, са Србима, Македонцима и Црногорцима.

Овиме ни најмање не мислим да је у третирању мањинаца (значи и албанске дијаспоре!) код нас у Југославије (следствено и у Македонији!) све биле бело и лепо, да није било грешака, па и противузаконских поступака. Много пре Ислама Бафтиариа, кад је он можда ударао мачку са кашиком, јесам управо ја тај који је устао у одбрану људских и националних права Албнаца у Југославији, за што сам и допао затвора, и то управо у Македонији, у Тетово. Ја нисам ни први ни последњи Југословен који је то учинио за Албанце! Ако хоће могу му споменути и имена мојих другова. А може ли нам рећи Ислам Бафтиари име бар и једног јединог Албанца, који је као ми, Југословени, бранио бар људска права мањинаца у Албанији, ако не и национална?! Дан-данас у Албанији мањинци немају ни буквара свог, а мојој деци није дозвољено да похађају школу ни на албанском језику! И не само мојој деци! Није дозвољено ни албанској деци!!!

И сâм Ислам Бафтиари, са овим његовим политичким расположењем, не само да не би стигао у Албанији да зарвши високо образовање, већ ни средње. Штовише, допао би и он затвора у Бурелу, па би и он чинио друштво, као ја, Симону Јубани.

Не само у екс-Југославији, већ и у садашњим њеним независним републикама има још увек грешака у третирању мањинаца и дијаспора. Има и протузаконских поступака. Али највећа грешка и највећи протузаконски поступак јесте националистички став, шовинистички и расистички став Албанаца, њихов сепаратистички захтев, фалсификовање историје са циљем да се створи супер Ве-е-елика Албанија. Да дођеш у кући другог, да се ту, у једном њеном делу, уселиш, а затим да кажеш власнику куће: «Марш напоље, јер ово је моја кућа!» - јесте нешто што ти ни рођени брат неће толерисати. Све док Албанци буду имали такве претензије, Срби, Македонци и Црногорци не могу да разговарају са њима апсолутно за ништа, ни за најелементарна људска права, камоли за национална права. Са таквим људима треба да се баве или правно-кривични органи, или психијатри.

Албанци треба да траже (и Срби, Македонци и Црногорци треба да им удовоље!) само она права која им по међународним законима припадају. Апсолутно ништа више! А по међународним законима не припада им да албанизирају Србе, Македонце и Црногорце! Нити територије српске, македонске и црногорске! Поготово немају право да фашистизирају територије екс-Југославије, јер се ово и по међународним законима не дозвољава. А они и ово су учинили! Хоћете ли чињенице?! Пођите у Улцињ и видите! И улицама овог града ставили су имена својих албанских фашиста! Или Цафо Бег није био фашиста?!

Carta canta! - говорили су Латини.

Струга,

Август 2003.*

______________

1) BAFTIARI, Islam: JETA NË GUR - monografi e fshatrave Zagarçan dhe Shum, Zagarçan, Shum 1999, str. 71, shtypshkronja IRIS - Strugë: monografija sela Zagračan i Šuma, Zagračan, Šuma 1999, štamparija IRIS - Struga.

2) Imajte predoči da autor ovih reči nije hrišćanin, već poreklom od muslimanskih roditelja!.- REDAKTOR.

3) BAFTIARI, Islam: idem, str. 103-104.

4) VEHBIU, Ardian: Shqiptarët, ilirët dhe trakët,- studija, časopis PËRPJEKJA, God. II, Br. 6, Tirana, april 1996, str. 79.

5) ÇABEJ, Eqrem: Problemi i vendit të formimit të gjuhës shqipe, u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom II, Tirana 1974, str. 26.

6) ÇEGRANI, Nafi: BALLË PËR BALLË ME VDEKJEN, Tirana 2001, str. 20.

7) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS - INSTITUTI I HISTORISË: HISTORIA E SHQIPËRISË, tom I, Tirana 1959, str. 393.

8) BAFTIARI, Islam: idem. str. 82.

9) TRIFUNOVSKI, Jovan: OHRIDSKA STRUŠKA OBLAST, Beograd 1992, str. 82.

10) BAFTIARI, Islam: idem, str. 154.

11) Za potanko vidite moje delo POREKLO ALBANACA, albansko izdanje u korpusu mog dela ILIRËT DHE SHQIPTARËT, Ženeva 1994,  srpsko-hrvatsko izdanje kao zasebna knjiga - Ženeva 1995; drugo srpsko-hrvatsko izdanje 2004; makedonsko izdanje - Bitolja 2005.

12) TRIFUNOVSKI, Jovan: idem, f. 82.

13) BAFTIARI, Islam: idem, str. 154-155.

14) BUROVIĆ, Kaplan: POTEKLOTO NA ALBANCITE, Bitolja 2005.

15) Vidite dokumentaciju štampanu na stranicama revije YLBERI, Ženeva, godine 1993-1999.

16) BUROVIĆ, Kaplan: BUROVIĆI - porodična istorija, prvo izdanje - Ženeva 1994, drugo izdanje - 2008.

17) BUROVIĆ, Kaplan: DARDANIJA, Ženeva 2004, str. 144.

18) Idem: str. 143-144.

19) Idem: str. 59.

20) RESULI, Kapllan: ADEM DEMAÇI, Ženeva 2002; drugo izdanje 2005.

21) Citiram prema I.Baftiari, cit.delo str. 10, koji se referiše na J.Trifunovski: cit.delo, str. 173.

22) NUŠIĆ, Branislav: KRAJ OBALA OHRIDSKOG JEZERA, Beograd 1894, str. 144.

23) RESULI, Kapllan: RROTA E HISTORISË,- Ženeva 2005, str. 24-27.

*) Čim je napisana, ova studija je poslata za štampanje na više adresa, na albanski, na srpski i na makedonski jezik, ali mi je „braća“ ne objaviše, kao i ostale studije i dela, za koja se sada širom sveta saznalo da mi se persekutiraju. Dovoljno je da za ovo bacite i letimičan pogled na sajtu MANDELA ALBANIJE U MEDIJSKOJ BLOKADI: kaplanresuli.com. Ja ne znam ko je organizovao taj sajt, ali – ko bio on, koristim priliku da mu zahvalim.