25. септембар 2013.

ЕЈ, колика би то кафана морала да буде да би сместила свих пет милиона гостију колико их је у свом боемском животу угостио у својим биртијама Бата Пежо. Не би то била кафана, већ држава.

Са опипљивом сетом, говорили су у среду времешни Новосађани, како су објавиле Вечерње новости, свесни да је пресељењем у небеску легенду Ђорђа Станисављева, свима знаног по надимку Бата Пежо, у уторак преминуо и боемски живот у Српској Атини.

Легенда угоститељства, човек кроз чије кафане су четири деценије дефиловале највеће звезде наше књижевности, политике и естраде, означио је лични фајронт у 76. години. Вест о његовој смрти, на свом ФБ-профилу, објавила је његова ћерка Ивана Станисављев. Потом је један Батин пријатељ поставио на „Јутјуб“ легендарни хит чупаваца из Ливерпула „Јестрдеј“, омиљену Батину песму.

Испраћај достојан последњег боема кога време никада није успело да прегази. Свој чувени „кафанизам“ да кафану, а он их је имао четири, не чине зидови него људи, допунио је пре неколико година „интернетским прилогом“:

- Кафана је као интернет, размена информација, умрежавање...

После неколико неуспелих релија, пре пола века Бата је „паркирао“ свој „пежо 203“ пред дворцем Дунђерских у Челареву. Била је то његова прва кафана. Назвао ју је „Дворац код Бате“.

- Сви моји назови пословни успеси настали су после мојих пропалих подухвата - поверавао се својим гостима Станисављев. - Први пропали подухват био је покушај студија медицине на наговор мог оца који је пошто-пото желео да има сина доктора.

У тим разговорима открио је да је своју прву кафану отворио захваљујући свом пријатељу, који је тих далеких шездесетих био зидар у Челареву. Он га је позвао да види дворац Дунђерских.

- Кад сам чуо причу о лепој Ленки којој је Лаза Костић посветио песму „Санта Мариа делла Салуте“, замислио то романтично време, помислио сам како се ниједна будала није досетила да отвори овде ресторанчић. И, ето, отворио сам га ја.

Био је то један од првих приватних ресторана у Војводини, па и у Србији. А био је баш на путу Титу, који је радо ишао у своју оближњу оазу „Карађорђево“. За њим је ишла и свита, глумачка и естрадна, да забави Старог у тим часовима одмора. Када би обавили „задатак“, сви они су навраћали код Бате, да се опусте и разгале.

С нарочитим гуштом волео је да препричава како је за отварање те своје кафане окупио тадашњи „крем“, послао високим званицама позивнице, а онда их све наговорио да конобаришу.

- Кафана је институција која има свој животни век, а свака моја кафана била је за мене изазов - говорио је Станисављев, под чијим вођством су се надалеко прочуле и кафане „Мадера“, „Чарда“ и на крају „Таверна сат“ на новосадском кеју. Све су оне, ипак, носиле исто, незванично име „Код Бате Пежоа“.

А, било их је много, јер су га поштовали и Борислав Пекић, Борислав Михајловић Михиз, Брана Црнчевић, Мирослав Антић, Мића Михајловић...

У својим кафанама угошћавао је многе знамените људе. Овде су сате и сате проводили „филозоф“ Михиз, саркастични Брана Црнчевић, шкрт на речима Иво Андрић, причљиви Бранко Ћопић, уздржани Милош Црњански, разметљиви Стане Доланц,шерет Зоран Радмиловић. Мику Антића и Драшка Ређепа убрајао је Бата у свој „драгоцени инвентар.“

Последње године живота Бата Пежо провео је у пензији и уживао у дружењу са унуцима, а своју кафану „Таверна сат“ препустио је ћерки и зету. Он је ту долазио само да ужива. Неколико дана уочи смрти поверио се једном пријатељу: „Осећам да ћу ускоро трајно паркирати свој пежо“.

Црњански, високи плав

У бројним исповестима Бата је радо причао и како је о Црњанском дуго мислио да је висок и плав, те да има моћан глас.

- Пуно сам га читао, волео сам његов стил, али кад сам га упознао, шватио сам да је мргуд од човека. Када ми је, онако сувоњав и истегнут, пришао и представио се, нисам му поверовао. Рекао сам: „Ма хајде, молим те, Црњански је висок, леп и плав!“

Збуњени Андрић

Мудрог Андрића Бата је успео да збуни својом исповешћу како је у школи зарадио лошу оцену зато што је за његову причу „Зеко“ уместо реферата једноставно написао: „Прича је очајна.“ Нобеловац се најпре збунио, а онда насмејао и обећао да никада више такву причу неће написати.