Светски рат против једног човека

Радован Милић 24. септембар 2013.

– У вези књиге Радована Милића –

У Словенским Коњицама (Словенија), године 2011, објављена је књига Радована Б.Милића СВЕТСКИ РАТ ПРОТИВ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА – АКАДЕМИК БУРОВИЋ ДИСИДЕНТ БР. 1, која је – преко докумената, чињеница и аргумената, претстављни свијету од академик, проф. др Каплан Буровића - узнемирила не само албанске непријатеље научне истине, већ и све оне који подржавају ове Албанце у фалсификовању њихове националне историје, и – на бази тих фалсификата – заснивају своја територијална претендирања, па и оправдавају њихово окупирање територија сусједних народа, конкретно: јуче Скадра – 1000-гошиње престолнице Црне Горе, данас Косова и Метохије – кољевке и светилишта српског народа.

Радован Милић је познат књижевник и друштвено-политичка личност српске дијапоре у Словенији, аутор више књига, редован члан Матице српске, одликован златном медаљом СРПСКА КРУНА и проглашен за Српског витеза. Он познаје књижевно и научно стварање Академика Буровића у детаље, па и његову животну Голготу, његове патње и страдања по балканским казаматима, у источној и западној емиграцији, и – сљедствено – кад пише и говори о њему и његовом стварању, можемо му вјеровати. Посебно што он све заснива на документацији, коју са академском акрибијом цитира, па нам наводи и десетине познатих аутора, професора, доктора наука и академика, који су се најпозитивније изразили за Академика Буровића и његово стварање, нарочито за његова научна ђела, за његове фамозне албанолошке тезе, по којима Албанци не само што нису аутохтони на Космету, већ нису аутохтони ни у самој Албанији. Са друге стране они не само што немају никакве етничке везе са Пелазгима, већ немају етничких веза ни са Илирима. По самопризнању највећег албанолога албанског народа, академика, проф. др Ећрема Чабеја, Албанци су стигли у Мат, област изнад Тиране, у X вијеку наше ере, пошто су Илири нестали са Балкана. У Мату Албанци не само што нису нашли Илире, већ су нашли Србе, који су почетком ВИ вијека, више од 4 вијека прије Албанаца, настањивали Мат и сву територију која је данас позната под именом Албанија. Године 548. Срби су освојили антички Дуррхачиум (Драч, данашњи Durrës, главна лука данашње Албаније). Својом књигом КО СУ АЛБАНЦИ?, Академик Бурови је претставио свијету безброј докумената, чињеница и строго научних аргумената, којима је недвосмисљено доказао своје албанолошке тезе. Стога их је научни свијет и прихватио, унио у своје лексиконе, wикипедије и енциклопедије, па и у университетска предавања. Ово је разбјеснило Албанце и оне који их подржавају. Тако, од дана његовог изласка из вишедеценијског албанског затвора, клеветама и лажима, фалсификатима, које објављује против њега лично Рамиз Алија, тада пресједник Албаније и шеф Партије рада Албаније („комунистичке“!), у главном листу француских „социјалиста“L'HUMANITE“, почиње свијетски рат против овог човјека, који се усудио да свијету каже научну истину, који се као дисидент усудио да се супротстави Јосипу Брозу Титу и Енверу Хоџи, када нико није ни помишљао на то.

Умјесто да вам говорим о књизи Радована Милића, ево вам наводим неколико цитата из ње:

„Социјал-фашити Албаније су прогласили академика Буровића за агента југословенске УДБ-е, а у екс-Југославији – за агента албанског СИГУРИМИ-ја. Званична Србија, Црна Гора и Македонија не само што му не објављују ниједну књигу, већ су прогласиле и ембарго на његове књиге и враћају их са граница, док му их Албанци цепају, укопавају, спаљују...У Швајцарској, где живи, социјалистима је претстављен као антисоцијалистички настројен, а антисоцијалистима – као социјалистички опредељена личност, тако да му ова два главна млинска камена Швајцарске свакодневно мељу кости својим злочинима...Каплан Буровић је Човек који је цео свој живот посветио науци, који је прихваћен и признат од стране научних светских кругова и елите. Као такав он не може бити човек једног народа, једне вере и нације. Он је човек свих вера и свих нација, човек света, јер оставштина његових дела превазилази оквире граница и као развигор обиграва планету неуништивом истином...Био сам опчињен вредностима остварења г. Буровића, која су ми свакодневно, што сам се више за њих занимао, све више излазила пред очима. За мене су његова дела представљала и представљају гранитну и неуништиву громаду сигурности, као и заклон пред налетима светских олуја и ветрова из разних праваца. Ако је ико могао муње и олује и са Истока и са Запада похватати и укротити у својим мрежама, то је био управо он...

Да су сви заједно, Срби, Црногорци и Албанци, послушали глас разума и памети, глас г. Буровића, до задњег рата никада не би дошло. Многе мајке, супруге, сестре и кћерке не би данас на себи носиле црнину, а у души тугу за најдражима. Обе стране су имале, а имају и данас, разумне људе – академике и историчаре, али исто тако имају и политичаре, који су далеко од истине, и који, због својих личних и пролазних позиција, успевају посвађати и два ока у глави, а некмоли два народа. Насупрот учинку академика Буровића, и њихов учинак се пише и памти. Нечија покољења ће се стидети својих предака, а народ ће памтити и дела и недела, исто као што ће признати да је наговорен на узалудна крвопролића...Камо среће да су Албанци и Срби и сви остали прихватили тезе академика Буровића, којима се могао спречити рат...

Поводом албанског фалсификовања истине, не бих смео прескочити осврт Каплана Буровића на писање самозваног др. Наиљ Драга, који претендује да је доктор наука, пошто је објавио неколико књига о Улцињу са фалсификованом историјом албанског народа и албанске дијаспоре у Црној Гори, а са намером да распирује ватру мржње против суседних народа. Пишући о џамији Метериза у Улцињу, покушавајући да докаже да су Албанци у Улцињу староседеоци, он намерно прећуткује оно на шта их је посебно професор Буровић упозоравао, а нарочито овог „доктора“.

Џамија Метериза је изграђена на порушеним темељима и од остатака матетријала манастира Св. Арханђела, задужбине Ђурђа 2. Стразимировића Балшића. Сем тога, нису је градили Албанци, већ наши муслимани, Црногорци.

Као што једна ласта не чини пролеће, тако ни један доктор фалсификатор није сам, већ или други помажу њему, или он другима. Тако, на пример, професор Буровић пише и даје нам још један доказ хушкања албанског народа од стране својих интелектуалаца против суседа, сврставајући их у народ који нескривеним активностима жели постићи експанзију својих територија на рачун туђих земаља. Професор Буровић нам говори о антологији LEXIMI LETRAR 7 – читанка за 7-ми разред осмогодишњих школа Албаније, састављена на бази програма Министарства просвете и науке Републике Албаније од 1992. Она се проучава не само у Албанији, већ и у свим деловима света (укључујући Србију – Космет, Црну Гору, Македонију и Грчку), као обавезан текст за учење и васпитање школске деце. Из антологије се јасно види да није деполитизирана. Напротив, она ври фалсификатима, лажима и оптужбама, којима се албанска деца дијаспоре политизују и напајају екстремним национализмом, шовинизмом и расизмом. И не само то. Они се хушкају против суседа, а и против самог албанског народа, против радничке класе и научног савременог погледа на свет. У учбенику се претендује да су они, Албанци – аутохтони, а ми Срби, презрени дошљаци, уљези. И нама и њима је јасно, да они сасвим добро знају да су и они дошли на Косово и Метохију, па и у саму Албанију, и то после ових презрених Срба – пише професор Буровић.

Албанским академицима, који су на путу лажи са својим измишљотинама, а у служби прекрајања историје сопственог порекла, лично се супротставља Каплан Буровић, пред чијом истином њихова колена дрхте, а лаж постаје провидна и научно безбојна. У читанци о којој говоримо, а која неистином запаја албанску децу широм света, у једном делу се спомиње албанолог Мартин Цамај. Састављачи антологије прећуткују да је Мартин Цамај дипломиран у Београду. По њима испада да је умро само средњим образовањем, стеченим у Албанији. Не ради ли се ту о политизацији? Прикривање података из биографије овог књижевника није усамљен пример. Аутори антологије прећуткују податке и за све остале друштвено-политичке личности, које су студирале и образовале се у Југославији, па чак сакривају истину и о онима који су студирали у Советском савезу...

Кад је реч о фалсификату, којим се баве састављачи антологије, потпуно је јасно да г. Буровић одлично разуме шта значи shkoi në Kosovë – „оде на Косово“ (а у вези Мартина Цамаја), да би могао то прећутати. Због тога Каплан Буровић, упозоравајући на фалсификате и прекрајања истине, пише:

„Господо Албанци! Мартин Цамај није из Албаније отишао на Косово, већ је емигрирао. Био је политички емигрант из Албаније у Југославију. Из Албаније, господо Албанци! У Југославију, господо фалсификатори! Мартин Цамај не само да није отишао на Косово, већ у њему није ни живео. Он је непрекидно живео у Београду. Ова истина се крије од деце, не само да би се он претставио као а у т о х т о н, него и из једног другог разлога; крију од деце да је био политички емигрант у Југославији, да се М. Цамај није слагао са Енвер Хоџом. Енверовски настројени творци антологије и политике Енвера Хоџе, пропагандом подмећу младом нараштају и преко школа, преко уџбеника и васпитања антиенверовску деполитизацију, али не и енверовску“.

Интересантни су ови подаци о Мартину Цамај, које нам сервирају приређивачи антологије. Посебно су интересантни због још једне истине, која је у тесној вези са академиком Буровићем. Мартин Цамај, за кога састављачи антологије пишу да је протеран са Косова, никада није био протеран ни са Косова, нити из Југославије. Он је сам побегао у Италију 1961., када му је супруга Вера дојавила да се између Тиране и Београда, између Енвера и Тита, воде преговори око његове размене за југословенског књижевника Буровића, који је управо тих дана стигао у Албанију као политички емигрант. Ову истину састављачи антологије крију од своје деце, јер је то облик њихове деполитизације, а све у циљу прекрајања историје порекла албанског народа...

Књижевник и научник, академик Буровић, оставио је дубоки траг у албанској културографији, историографији, науци, етимологији, лексикографији и граматици, и свеукупно у албанској књижевности, уметности, науци и историји народа. Довољно дубок, да би и његова дела постала предмет плагијата“.

Као плагијаторе ђела Академика Буровића, између осталих, Радован Милић спомиње и Исмаила Кадаре, познат као највећи енверовске књижевник Албаније; Петрит Рука – енверовски пјесник; Анастас Кондо – књижевник, кадар Министарства просвијете и члан ЦК Партије рада.

Предговор овој књизи је написао др Божидар Вељковић, доцент на Факултету политичких наука – НУБЛ, Бања Лука; Лектор јој је Данијела Костић, професор српског језика и књижевности, Београд; издавач – Словенско србско културно хуманитарно друштво СРЕЧАЊЕ-СРЕТЕЊЕ, Словенске Коњице. На крају књиге је листа од 106 ђела, која је до 2009.стигао да објави Академик Буровић. Она је ове године, 2013., достигла редни број 122. Иза ње сљиједи Петиција Срба дијаспоре и земаља региона за рехабилитацију Академика Буровића.

И рехабилитација је почела: академик, проф. др Каплан Буровић је примљен за редовног члана Матице србске, одликован медаљом СРПСКА КРУНА и проглашен за Српског витеза.

Суад Сулејманагић

Ово је рубрика у којој објављујемо ваше оцене, предлоге, погледе, критике и иницијативе.