25. мај 2013.

Веома погубна одужена асимилација Срба у Македонији зачета још у време комунистичког режима и у новим околностима по нормама демократског друштва, оставља неизбрисиве последице. Између осталог то се јасно очитује и у образовању.

Из године у годину, у основном образовању у Македонији, упркос законским могућностима, неумитно све је мање ђака који уче на матерњем српском језику. Објективно, иако се званично изводи у четири школе, настава на српском је практично пред постепеним гашењем. 

У условима политичких нагодби и трговине странака у власти попис становништва у Македонији 2011. је (не)очекивано крахирао. "поправни" више нико и не спомиње. Тако се до даљњег, званично оперише са подацима Пописа из 2002. и, између осталих, нагађа се и колико је Срба у Македонији. По тим подацима, било их је нешто мање од 36.000. Но, ако се о укупном броју Срба нагађа, веома прецизно се зна колико српске деце у редовном образовном процесу учи на свом матерњем српском језику. Свега  183-је у четири школе. Срењошколаца на српском - нема.

Бројке 

Основно и средњешколско образовање у Македонији законом је обавезујуће. Обавеза је дозвољена и на језицима националних заједница, укључујући разумљиво и на српском. Но, показатељи непобитно потврђују да се из године у годину тај законски основ и дозвољена могућност своди на пуку симболику.

Поред основаца у Старом Нагоричану, на српском наставном језику образују се још и малишани у неколико одељења у Табановцу, Кучевишту на Скопској Црној гори и у овој школској години осморо првачића у Куманову.

 Првог дана ове школске 2012/2013. на истеку, од укупно 20.700 малишана уписаних у први разред основних школа у Македонији, почетком септембра лане, на позив звона, у одељења са наставом на српском језику, ушло је свега 30-так ђака...

Веома погубна одужена асимилација Срба у Македонији зачета још у време комунистичког режима и новим околностима оставља неизбрисиве последице. Непобитно из године у годину, у основном образовању све је мање ђака који уче на матерњем српском језику. Објективно, иако се званично изводи у четири школе, настава на српском је практично пред постепеним гашењем. 

У Скопљу где је формално велика концентрација Срба, већ годинама нема ни једног јединог ученика који се институционално образује на матерњем српском језику. У Куманову, после пет година паузе, у тамошњој осмолетки која носи име Вука Караџића, ове школске године поново је уписано осморо првака у одељењу на српском. У Кучевишту их је  само четири...

У години када обележавају 68. годишњицу постојања угледне образовне установе „Вук Караџић“ у Куманову, наставници су организовали манифестацију - Дани српског језика. Спроводили су пројекат „Кроз игру и песму“. На радионицама су деца сагледавала „додиране тачке“ српског и македонског језика.“

Пројектовања 

Циљ радионица у школи је, како је речено, да ученици сагледају разлике и сличности између српског и македонског јазика. „По пројекту“, радили су ученици и на препеву српских песама на македонски... Прошла је и литерарна радиионица под називом “Пишем и писаћу“, па трибина на тему -“Наслеђе Вука Караџића“...

Удружење Срба и Македонаца из Тетова досада је „по пројектима“, прошле и претпошле године одржало две манифестације „Пишемо и стварамо на српском језику“.

Уз све похвале за инвентивност и труд наставника, у Куманову, или активиста Удружења Срба и Македонаца у Тетову... ипак, намеће се неизбежно питање - може ли се само тако сачувати и неговати матерњи српски језик – по пројекту. Реално, какво је то Вуково наслеђе?

По већ одомаћеном, са запада прихваћеном систему - пројеката, слепо се следе инструкције за евентуално одобравање средстава. Ако „не прође пројекат“, овога пута, „аплицирајте поново“, а до тада, сачекајте са активностима... Може ли тако, када је језик у питању? Хвала Богу, деца расту, не чекајући на одобрење пројеката и исход „аплицирања“. 

Не спомињући силне поруке, поуке, завете и заклињања предака из далеке прошлости... од Немање, преко Прерадовића („о језику роде...“), које више мало ко и зна, и које изгледа више и не важе јер их нико не услушује, требало би да се зна да је једна од најумнијих Српкиња Исидора Секулић говорила – језик је кућа народа. Дакле, нешто изнад пуког међусобног споразумавња. Може то „да се изведе“ и на неким другим језицима, али губитак матерњег језика, ненадокнадиво руши читаве садржаје националног. То наравно и те како важи и за Србе и српски језик.

Отуда суочени са низом сличних проблема Срба у расејању и део српског народа у Македонији, очито губи свој матерњи језик. Не треба превише стручности и знања да би се закључило да се не може матерњи језик очувати само пројектима.

Учење, неговање матерњег као суштинског проблема школске популације, „док не премаши праг учења“, пре свега лежи на породици. Затим долази школа, и држава. Када је Македонија у питању – вера и црква ту не спадају. А требало би. У низу специфика које важе у Македонији, о вери и цркви не вреди ни говорити. Сугерисана теза да овдашњи Срби имају две отаџбине - Србију и Македонију, нема превише потврда у пракси о бризи у овом погледу. А и једна и друга би дакле требало да брину да им деца, од малих ногу уче и на српском.

А, да ли се у српским подродицама у Македонији говори – српски? Да ли се и у којој мери деца образују на српском, у школи, или, ако хоћете и „по пројекету“? Одговори се намећу већ на првим корацима у најобичнијим сусретима, било где у срединама где живе Срби, граду или селу. Слику језичке отуђености, уз све ређе часне изузетке, пружају и родитељи и деца.

Отуђеност

Из искуства кроз деловање Културно информативног центра "Спона" у чијој организацији се у протекле три године изводи бесплатна факултативна настава на српском по групама за најмлађе, основце и одрасле, у Скопљу, једно време у Кучевишту, затим у селу Речица код Куманова, одржавање часова више зависи од ентузијазма како професора тако и родитеља полазника, него од издржане осмишљене подршке, воље надлежних и средстава „двеју матица“. По конкурсима за пројекте из Србије у протекле две године, чињеница је било је делимичне „суфинансирајуће“ подршке. Из Македојније никако.

Обесхрабрујућа питања дела „упућених“ надлежних у македонским институцијама типа „шта ће вам факултативна, када имате право на законски уређену наставу и на српском...“ често остају без одговора. Када пројекат „не прође“, следе редовни савети поменутих „само ви „аплицирајте“ поново“, и, можда ћете на тај начин одржати тај започети „курс“. Ако пројекат поново не прође, „сачекаће се мало са учењем српског“. Разумљиво, у арсеналу бирократских „добронамерних упута“ је и оно знано - треба бити упоран, стрпљив и стручно осмислити пројекат. То је важно. Дакле, није битно какве су потребе, важно је како је осмишљен пројекат, а још важније ко о њему одлучује. Ако тамо нема потпоре, узалудан је и најбоље припремљен поројекат, по западњачкој инструктажи. Само што ће у међувремену доћи „нака друга деца“, а она прерасла, „изгубљена за матерњи“, отићи ће као многе генерације пре њихове, путем језичког отуђења, у лавиринту савремених "пројектовања".

Занимљиво је да се све чешће деловањем „по пројектима“ баве и институције задужене за редовно, законом обавезујуће институционално образовање. Између осталог и на српском. Тако је и ресорно министарство образовања Македоније - Управа за развој образовања на језицима заједница, укључено у пројекат ЕУ „једнакост у образовању – боља интеграција – подршка интеграције етничких заједница у образовању...

И, ту „експерти“ ЕУ, на широко и на дугачко спроводе „инструктажу“ за зближавање учењем на матерњем, између осталог. Треба ли то „пројектом“ да окривају евро ментори, или се то знало чак и у минулим недемократским периодима комунистичког једноумља? Сада по модерним европским рецептима,  развијеног  демократског запада „по пројектима“, препоручује се и промовише нешто као „откриће“, овде знано и у пракси проверено од раније паковано у некадашњи модел „братства и јединства“. Но, то није било „по пројекту“.

Кампања

У основним школама у селима Љубодраг и Умин Дол, код Куманова, где живи знатно српско становништво, управо је промовисан приручник о правима мањих етничких заједница, између осталог и из области образовања. Приступ је западњачки – кампањски, обавезно под неким мотом. Конкретно овде је кампања под мотом “Искористи  своје право – образуј се на свом матерњем јазику“.

Циљ је кажу да се деци Срба и Турака, обезбеди редовна настава на матерњем језику, а Рома, Влаха и Бошњака, преко изборног предмета. Кампању спроводе Агенција за остваривање права заједница, Министарство образовања, Управа за развој и унапређење образовања на језицима заедница, уз подршку ОЕБС-а. Много актера тек за промоцију – кампање...

У пограничном селу Речица код Куманова живе искључиво Срби. Тамо кампања још није стигла. А, деца у редовној школској настави уче на македонском језику. Матерњи српски језик није "понуђен" чак ни као "изборни предмет". После свршена четири разреда у месној школи, ђаци наставу похађају у Куманову. У Месној заједници тврде да су захтеви за образовање деце на српском „стари“ деценијама уназад, „још од 1945...“ али све је остало „по старом“.

На часовима факултативне бесплатне наставе на српском у организацији "Споне", 50-так школараца из Речице, већ трећу годину, показују изванредне резултате. Циклус те наставе за "пратећи" период ове школске године, у организацији "Споне", за све групе у Скопљу и Речици, практично на ентузијазам, упорност и креативну истрајност свих учесника - професора, полазника и њихових родитеља, завршава следеће седмице. Даља „одрживост наставе“, зависиће од евентуалног одобрења пројекта по конкурсу у матици, за наставак процеса. У противном и то ће се вратити „по старом“.