Све у нади да јефтино провоцирам, пре нешто више од три године сам за један српски недељник изјавио: „Фини људи из Београда ће имати дуге, фине разговоре са финим људима из Приштине, али ће у тим разговорима да забораве Србе са Косова.
Фини људи из Београда ће заборавити нас који нисмо позвани да будемо фини, и ми, који нисмо позвани да будемо фини постаћемо некаква субцивилизацијска вредност – Срби с Косова!”
Мало је будаласто да цитирам себе, али, ето, савршено се уклапа у моју, скоро физичку, потребу да викнем да ме нико није преварио, а камоли изненадио, као што то недељама слушам од мојих драгих суграђана.
Од 2005. године, када сам постављен за директора Народног позоришта у Приштини, вратио сам му седиште на Косово (Метохија, како чујем, више није „ин”), у северну Митровицу (и Косовска је, како сам обавештен, „аут”) и, од тог тренутка, није ме напуштало помало анархистичко осећање да вршим антиисторијски пуч, у чему сам доскора сладострасно уживао.
Али, пре неки дан сам увидео да је враг однео шалу и, у складу са трендовима, дотурио фарсу: ако се Срби са Косова, та ускомешана гомилица зомбија, одлучи да прихвати Споразум о стабилизацији и раздруживању, имају шансу да престане медијска, оркестрирана акција, да их третирају као Косоваре (реч Косовар је албанска, и она у преводу на српски значи Косовац).
Са друге стране, уколико се оглуше о претеће молбе самоодлазеће матице и њених служби и не придруже се дарвинистичкој хистерији, то јест не желе да својевољно учествују у тестерисању ноге по колену док су у пети, постоји решење и за њих: биће декретом проглашени за, да цитирам пријатеља, апатриде у рођеној земљи, националну копилад.
Но, да неко не би помислио да припадам некаквој, не дај ти боже, политичкој опцији, просућу пред ваше очи неколико личних искустава која сам доживео кроз досадашњи период бављења српским позориштем на територији мањинских кримоса.
Ни у једном сегменту свог живота нисам веровао у искреност Србије да жели да добије рат, баш као ни мир овде, на Косову. Барем не у последњих неколико деценија.
Даћу вам мали пример: убију Александра Путника на Косову. У селу Зрзе. Половини јавног мњења то служи да каже: „Ево шта нам раде Шиптари!”. Друга половина: „Па, и ми смо убијали!” И, колико то осећање траје? Док не заврше реченицу, бог да им душу прости.
Да ли прва половина зна шта је са његовом породицом данас? Сада? Да ли друга половина зна име иједног Албанца кога су убили наши? Не, гола реторика зарад позиционирања у остатку Србије. Пардон, у Србији.
Стога сам се, као све бившији државни чиновник, определио да ових седам година водим свој „мали, приватни рат”, отпор косовском „постизму”. И, морам да признам, још уживам: сутра гостујемо у Доњој Гуштерици! Ко зна где је то, добије гратис карте!
Елем, за крај овог немуштог, замало па емотивног текста, волео бих да појасним кључну ствар: Није Србија изгубила Косово овим неспоразумом, ми смо изгубили Србију, а као вековним зависницима од тог порока, дозволите нам макар почетни апстиненцијални синдром.
POST FESTUM
Преговарачима: Знајући поуздано да албански корисници овог споразума немају намеру да угасе нашу установу (Народно позориште Приштина у /Косовској/ Митровици), искрено верујем у вашу неприкосновену жељу да кренете примером европских земаља. На пример, Мађара. Када улажу, хвала богу, у културу сународника по Војводини. А имам предлог за референдум: „Да ли сте за то да се, макар на десет дана, мењате са Србима са Косова?”
POST POST FESTUM
Било је задовољство живети са вама. Извините ако нешто није ваљало.*
* Нека ми драги пријатељи, ванкосовци, који су нас искрено волели све ове године, опросте што их, у љутњи због растанка, не споменух!
