29. април 2013.

У данима одуженог преговарања, неизвесности и откривањасуштинскe позадинe фамозних бриселских погађања о судбини Срба, уз намете, диктате и „партнерске услуге“ белосветких „посредника“, животна свакодневица у јужној српској покраијни Косово и Метохија, посведочили смо и најдиректније се уверили, носила је своја аутентична обележја.

Уверили смо се у то, пратећи делом и нове дамаре животног осликавања у колевци наше духовности, како у манастирским обитељима, на имањима вредних сељака, у сеоским атарима, по ливадама, виноградима, у „енклавама“, тако и у грачаничким и кафанама „на северу...“

Ново путешествије по распетом Космету започели смо, управо са севера, тог „подручја“, како га политичари називају. Подручје настањено готово искључиво Србима. Али се и ту „види“ иста слика ванредних стандарда, прикоса, неизвесности, блокада, само „мало“ склоњених, скрајнутих барикада. Видљиво истакнуте заставе Србије - свуда, на продавницама, школама, разним установама, институцијама државе Србије...Све то осликава мозаик чудноватих околности, поднебља другачијег од свих осталих, са редовним патролама француског контигента КФОР-а као „нормалном неминовном сликом из живота...“

Изобиље симболике, специфике. Мого тога овде је специфично. Простор без оквира, а по много чему „омеђен“, „преурамљен“, са животом специфика које често немају објашњења... На магистралном путу Косовска Митровица – Рашка у месту Рударе, где су остављени скрајнути делови „елемената“ барикаде, мештани су подигли Крст - седам метара висока метална контрукција Крста, насред магистрале. И речи:

Живи крст

Нисам ја само гвоздени Крст

што је овде никао из гвоздене плоче

Србин сам више на овом месту

хвала ти Господе – хвала ти Творче

Имао сам срећу да се на Илиндан родим

љубав и громови мене да створе

да вечно будан прсима својим

одвраћам мржњу и ветрове

Са косметске земље као са коре хлеба

хоћу да се винем до православног неба

да високо горе међу хладне струје

с'босиљком у руци растерам олује

нисам ја само гвоздени Крст

што је овде никао из братске слоге

Србин сам више на овоме месту

никад на колена – ником на ноге

У славу одбране Свете земље народ подиже Крст

Лета Господњег 2011 о Илиндану.

Доле нешто ниже, у тамној ноћи, јако осветљење рефлектора показује на раздвајање. Пут даље води у јужни део Косовске Митровице. Ту се силази због „осигуравајуће таксе“. Осећамо по неки попреки поглед, због откривене различитости, због регистарских ознака београдских...

О условима живота, о опстанку „негде између“ тече прича, исписује се хронологија, сваким даном историјска. Ожиљци су видљиви, дубоки, стрепи се, страхује од горег...

Ноћ глува, на измаку видеокруга, даље село Самодрежа, па Приштина, осветљена , обилазак и најновије сазнање. Стигла је ту неки дан несрећна прогнана Српкиња да обиђе гроб свог супруга на приштинском гробљу. Уцвељена, скрхана, унесрећена, није стигла ни да окади хумку, свећу да запали. Пресвисла је ту буквално на гробу свог животног сапутника. И на сву трагедију, нашег доба, ипак, по вољи својих кћери, жену су поново раздвојили од мужа и сахранили је Крушевцу, где је проводила последње избегличке дане. Деца нису баш много марила за тај судбински знак и „позив“...

Препознавања

Село Милошево, на путу за Приштину. И на први поглед са кућама, окућницама, домаћинствима, осликавају препознатљивост макар и то мало српског становништва. Сеоске куће налик онима, на пример, у поморављу, скромне, отворене, некако светле, у пролећним ведринама усред свих недаћа и неодагнаних тегоба које „не скидају тешку облачност“. И у тој супротности, стоји један „радни путоказ“. Тик поред пута, Косовска Митровица – Приштина, ту крај нешто мало српских мештана, истакнута је табла на српском - Фризерка...На око 20 километара је Грачаница, где се иде по лекове, јер их у селу нема.

На изласку из Вучитрна и даље - низ некада великих српских кућа, у албанским погромима срушених, спаљених. По томе се зна да су биле – српске. Оне мање које нису срушене, али које су прогнани Срби напустили, претворене су у „складишта“ отпада, или, понегде и грађевинског материјала за нове домове Албанаца. Ту, поред спаљених српских огњишта...

У Милошеву сада живи још око 30 Срба, док их је раније, кажу, било 100-инак. Недавно је у избеглиштво отишла још једна српска породица. Морали су, јер, баш крај њихове куће, поред постојеће, почела је изградња још једне, нове џамије. Поред постојећих, видљиви су трагови срушених, спаљених, не обновљених кућа. У некима се принудно – живи. Срби овде немају организовани превоз, немају лекара. Најближа школа за њихову децу је она у Бабином мосту, десет километара од Милошева. Тако у тој енклави то мало Срба живе изоловано, у страху, под претњом, са ограниченим кретањем. Имају проблема са транспортом. На удаљенијим парцелама се не усуђују ни да обрађују своју земљу. То је реална слика живота. Или преживљавање. Сурова реприза пређашњих слика - Ново село Манђунско, поприште некадашњег албанског погрома – сада је празно, пусто, без игде икога...

Опстанак

У свој различитости слика у низу, Чаглавица, готово на широј периферији Приштине. Више и није само село. У првом реду дела истуреног заасеока, српске ограђене куће са навученим прозорским капцима. Види се да ту нема живе душе. Но, кућа је остала, није ушла у пакет распродатих. До када? У ту готово на корак ничу нови објекти у таласу албанске грађевинске најезде. Зидају се велики послвни центри, складишта, бензиске пумпе, пространи ауто салони, перионице, хотели, радионице, погони за непознате производе. Све то из дана у дан радикално мења доскорашњи излгед овог дела Космета. Попут неких оаза, остале су ту ниске сеоске куће, као каква супротност у новим сликама између околних великих објаката. А дворишта српских кућа с пролећем свом лепотом буде радост и у све одуженијој окупацији и животу у – енклави.

У обиљу суморних слика обезличења српских трагова у јужној покрајини је Косово поље. У налету грађевинског освајања албанске „газде“ сатиру све трагове српског. Једина Црква је тек мало видљива између нових зградурина...Једини парохијски свештених који живи ту, сведок је најсуровијих искустава и српског страдања. Скрнављивање српских гробаља је честа, такорећи редовна појава. Неки Срби се зато одлучују да посмртне остатке својих ближњих пребаце у централну Србију. Рекли су нам да овде још свега око 150 српских душа. Сваком је своја мука најтежа. Али овде се то види на сваком кораку. Ипак, некако се, кажу, опстаје и поред велике опасности. До када, то нико не прогнозира. Затирање српских трагова у овом делу Космета, уништавањем и православних гробаља, потврдили су нам сељани у Косову пољу, „траје одавно – али стално“. У априлу 1981. на пример, прецизирали су су сурову статистику, само у селу Бресју порушено 27 надгробних споменика Срба...

А народ одолева притисцима колико може. Негде се примењује гола сила, погром, навала, оружје, а негде је пресудна и цена баснословна. Као на примерима у Чаглавици. И све чешће, људи се одлучују на продају и одлазак. Последња сурова слика - самца Србина са друге стране новог аутопута. Живео је у трошној кући и поколебао се – продао и отишао негде у унутрашњост централне Србије. На месту његовог кућерка сада је очас, никла нова перионица аутомобила, Ауто ларје...

Српско духовно гнездо

Манастир Драганац као духовно гнездо Срба Косовског Поморавља. Младеж у светињи осећа уточиште и мир, поткрепу. Игуман Иларион у манастир је стигао из Дечана пре неколико година, у време превирања богоспасаване епархије након уклањања са трона бившег владике Артемија. Беседи и збори духовно, поучно али и веома јасно народу блиско, „да сваког у душу погоди“. Ту је и бивши игуман отац Кирило који међу народом ужива велики углед.

Док се „горе“ решава и одлучује о даљој судбини Срба на Космету, али како овде опомињу „и у самој централној Србији, јер пупчано раздвајање зна се где води“, бригу не крију у највећој српској енглави – Грачаници. Мирослав и Адам нам сликовито објашњавају и дочаравају сву суровост овдашње реалности, када много тога зависи од неких одлука „одозго и са стране“. Знају и, кажу, прате све што се дешава и одлучује, „из часа у час“, објашњавају своје погледе на те разлике, поделе и „класификације“, суштинских специфика „јужно и северно од Ибра...“- Нису им баш јасни медијски сигнали са Запада да се, све ово дешава што се, „ето Америма, нешто жури да утекну са нашег Космета“, па би да „ствар реше“, проблеме „утрапе бирократама у Бриселу, са злочиначким албанским извршитељима у Приштини“... Читају, веле, „преко Београда“, и о упозорењима српских представника из Косовске Митровице, дакле, „Срба са севера“, да ће бити ланчаних недаћа на општем српском плану, „пусте ли се Срби са севера низ воду...“. Није им баш јасно ко и у чиме име, са каквим легитимитетом, сада одлучује, ко има право „на печат и параф“, ко може и под кавим околностима да пресече замршени чвор о бољој будућности или нестанку Срба на Коемету. Шта нас очекује, пред овај Видовдан?

Полазимо под уверавањима домаћина да, независно како до политичари оцењивали, „ово није тек тако обично парче земље“. То се на сваком кораку може сагледати. Можда и добар део српског живља под теретом недаћа у мука које трају, тога и није више свестан, за разлику од оних које још држи тврдокорност, истртајност, оснажени вером и молитвом Богу. Многи међутим, под теретом сурове животне реалности „реалног живота“, прихватају „неминовне токове“.

Дечани

У данима великог поста под климом нових ишчекивања одлука које се тичу Срба на Косову и Метохији, а о којима се изгледа они „понајмање питају“, отворени разговор са предуссретљивим игуманом Дечана Савом Јањићем доноси нове поуке, али истовремено отвара и тешке дилеме. Шта нам ваља (не)чинити?

Подсећа да је много тога доживео, непосредно сагледа, чуо о Косову и Метохији. Много тога је драстично различито од онога што се може доловити посредством објективних, а тек посебно оних других медија. А свима је та тема ево деценија у жижи, увек има прођу.

Открива игуман да је недавно добио писмо неког Србина из Америке пуно горчине и критичких порука због – „издаје Косова“. Наводи наш човек из далеке Америке како „попустљиво предајемо свету сропску земљу“, како државно руководство, тако и црквени органи. А игуман се пита - па како ето, у свим протеклим годинама неко такав душебрижник за стари крај, свету српску земљу, не дође и настани се овде, уместо што пунећи буџет САД финансира својим новцем и овдашње погроме и неке нове ратове. Питање је, вели, како се светиње и земља славних предака чува и брани?

Реалност јесте сурова, али, подсећа игуман, да се и један део радно ангажованих странаца на Косову и Метохији, другачије поставља. Увиђају појединци и из међународних организација непролазне вредоносне печате културе и историје Срба, независно од онога шта моћници сада налажу на извршење, одлучују и раде...Опасност јесте у томе што Албанци скрнаве, уништавајусрпске гробове, руше куће, па ће се сутра поставити питање да ли је ово заиста била Србија? Но, четири Унескова споменика на Косову и Метохије су баштина Српске православне Цркве. Е, тиме се и странцима , намеће реално питање – чија је ово држава? Зато игуман каже да и Албанцима није лако да носе све ово што раде...

Милутин Станчић