Песник Венко Марковски и ја ПДФ Штампа Ел. пошта

Затвор10. април 2013.

Венко Марковски и ја

- Поводом његове књиге Голи оток – острво смрти –

Имам у руке дело Венка Марковског ГОЛИ ОТОК – ОСТРОВ НА СМРТТА, објављено у Скопље 2009. године. 

Македонски песник Венко Марковски је познато перо од пре рата, не само у Македонији, већ широм екс-Југославије, па и света. Почео је да пише песме од малих ногу, на српском језику, и брзо се афирмирао као песник, драматург, преводилац, па и као политичко-друштвена личност са две националности: македонском и бугарском. Био је емигрант, политички ухапшеник, партизан уз Светозара Вукмановића – Темпа1), учесник у НОБ (1941-1944), личност која је афирмирала и негирала македонску националност и македонски језик, аутор једног широког опуса дела са личним и националним контрадикцијама. Био је члан Македонског литерарног круга у Софији (1938-1941), члан ДПМ-а од њеног првог заседања 1947. године све до дана његовот другог удаљења из Македоније 1965. Био је члан Савеза књижевника Бугарске, члан Народне скупштине Југославије, Народне скупштине Македоније, па и члан Парламента Бугарске. Учествовао је у Антифашистичком покрету Бугарске (1941-1943) и у НОБ Македоније дуж година 1943-44, члан Врховног Штаба НОБ и ПО Македоније, као и члан Првог заседања АСНОМ-а. У годинама 1941-43 био је интерниран у политичким логорима Бугарске и – на крају – 5 година у стравичном југословенском Голом Отоку (1956-1960). 

Рођен у Скопље 1915, заједно са песником Кочо Рацин он је оснивач нове македонске књижевности, књижевности социјалистичког реализма. Он је и истакнути дисидент, аутор око 25 дела на македонском језику, објављена у Софији и Скопљу (1938-1955). 

На бугарском језику су му објављена једно 30 дела – поезија, драме, мемоари, политичке полемике. Био је и члан две комисије (1944 и 1945), које су одредиле македонски службени и књижевни језик, азбуку и правопис. Достојанствено је претстављао македонску нацију дуж ДСР и негирао је касније „на недостоен начин“ – како се изражавају македонски енциклопедисти. Према њима он је „писател од грандиозен формат и со неопорекливи заслуги во процесот на конституирање на новата македонска литература...Нема да може никој да га одрече целосно, ниту пак да го рехаблитира целосно“ (МАКЕДОНСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, Скопље, 2009). 

Пре хапшења у Југославији, сарајевска енциклопедија СВЕЗНАДАР увела га као највећег савременог песника македонског народа. 

Књигу ГОЛИ ОТОК написао је на бугарском језику и са позиција окорелог Стаљинисте, али чистих руку, јер није учествовао у злочине југословенских Стаљиниста. На македонски су је превели са његовог рукописа Мите Гошев и Бранко Цветковски.

Књига носи поднаслов гневник во писма. И стварно, ово није дневник, већ гневник, јер са странице на страницу В.Марковски само испољава свој гнев, ту и тамо и оправдан, ма да превише жустар.

Не само што је у облику писама, која се пишу и шаљу из затвора, са Голог Отока, већ и зато што није написан у одговарајуће време, он не претставља стваран дневник. Имамо посла са једним имагинарним дневником, написан по изласку аутора из затвора, а где се у форми писама износе доживљаји и сећања из времена затвора, доживљаји самог аутора и других, ако не и имагинарни. 

По први пут Венко је ухапшен у Југославији 1949. године, сигурно као информбировац, али “под притисок на општествено мислење во Бугарија и во светот и по протестот на Тригве Ли, тогашниот секретар на ООН” – како каже он - био је ослобођен. 

Крајем августа 1955, са псеудонимом Леопарди, објавио је на српском поему СУВРЕМЕНИ ПАРАДОКСИ, која је раздата илегалним путем, оштампана могуће писаћом машином. Ту, између осталог, каже: 

Револуција не зна за гријех.

Револуција не зна за смијех.

Револуција прождире и ђецу своју.

Она се рађа у стомаку,

а стари у глави…

На Белом двору2) гавран гаче.

Вожд револуције, револуцији скида гаће.

Закон опљачкан, пљачка озакоњена. 

Он претендира: “Тоа е поема што го разобличува југословенското предавство, југословенската реалност под крвавото тиранство на Тито и единствениот протест во светот во тоа време кој е напишан, печатен и распространет” (стр. 34).

Више него југословенску стварност, та поема нам разобличава самог аутора, као порта-воче преминулог света:

 Револуција не зна за гријех.

Револуција не зна за смијех.

Револуција прождире и ђецу своју. 

Преко госпође Параскеве Манасиева, спикерка Радио-Скопља, ја сам у пролеће 1955. упознао Венка Маркоског и дао му да прочита моју поему БОЈАНА, објављена као засебна књига у Дубровнику 1952. године. Ова поема је затим прештампана у листу ИСКРА Бр. 4, Београд 1953. Истовремено је прештампана и у часопису ПОЛЕТ Бр. 4, Загреб 1953. Ко год хоће може да провери ово. 

Значи, В.Марковски нема право кад каже да је његова поема СУВРЕМЕНИ ПАРАДОКСИ “единствениот протест во светот во тоа време”, јер сам ја протестирао пуне три године пре њега. И не на илегалан начин, нити псеудонимом, већ правим именом и презименом, па и јавно, у обе метрополе Југославије, називајући Југославију Јосипа Броза Тита Голготом, коју су притисле љуте ране. Како се зна, на свим језицима света, Голгота симболизира место патњи и страдања, тегоба.

Истина је да сам ја разобличио не само титоистичку издају, већ и сталинистичку издају: обале јој с обе стране / Притиснуле љуте ране! С обе стране Бојане значи не само тамо, у Албанији и земљама “социјализма”, већ и овамо, у Титовој Југославији!!! Управо зато се Венку моја поема није свидела, па ми је искритикова опако и наопако, горе од оног српског Марковића у Београду. То је и разлог што се више нисмо срели. Ипак ми узе један примерак моје објављене поеме са речима: “Прочитаћу је још једном, на тенане!” Да ли ју је стварно прочитао још једном или не – не знам. Знам само да ми је више није вратио. 

На страни 37 његове књиге видите што пише: “Не ја слушам ниту песната на Вардар…А тука, покрај мене, под карпестите зидови на старата зандана тече низ Скопје, низ мојот роден град – синот на Шара – Вардарот, тој борец и воин, тој неспокоен маченик, тој смел будилник на Бугарија, оди и вее снежна грива низ нокта, оди и пее страшна песна. Песната повикува на заклетва, голготи и распетија. Тој матен младенец на Вруток и сега под Камениот мост поминува, и сега развејува снежна грива, и сега реди страшна песна. Таа песна надалеку се носи и истекува. Таа песна со мокен глас и во мојот слух се носи и истекува со бурен ек и во мојот дух…” 

Ко год познаје моју поему, рећиће да ју је Венко научио напамет и, свесно или несвесно, ето где ју је излио, изразио. Не кажем да ми је поеми направио плагијат у прози, али - ако упоредите тај његов пасус са мојом поемом – не можете да не признате “бурен ек” те поеме у души Венка Марковског. 

Али, ко зна, можда га гризла и савест што ми је тако оштро критиковао поему! Можда ми се тим речима извинуо у глухој самоћи затворских ћелија. Ако не он, савест његова.

Видите и потпис ЛЕОПАРДИ. Пре него италијански Леопарди3), постоји могућност да је улцињски Каплан, јер и Македонци леопард кажу за каплана - тигра. Или имамо посла само са једном коинциденцијом?! 

Али нисам само ја који је претходио Венку Марковском! 

Пре њега је иступио пуним именом и презименом, преко штампе, и Милован Ђилас. Венко Марковски познаје сасвим добро Ђиласово дело АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ МОРАЛА (видите стр. 19), које је објављено негде крајем децембра 1953, или у јануару 1954., у београдском часопису МИСАО. 

Венко Марковски га можда зато и мрзи, јер му је претходио и као писац и дисидент, и као политички ухапшеник Јосипа Броза Тита. А можда и зато што је Ђилас својевремено био највећи антистаљиниста Југославије и целога света, агенс спиритус, душевни инспиратор и вођа 5. антистаљинистичког Конгреса Комунистичке партије Југославије, иако, до тада, како сâм признаје, био је Стаљиниста Бр. 1 Југославије, који је и у нашим срцима калемио стаљинизам, а затим нас је за стаљинизам прогањао и персекутрао свакако, па и хапсио, тероризирао монструозно. И поред тога, Ђиласу се не може оспороти дисиденција!

Како из моје поеме, тако и из дисидентних дела Милована Ђиласа, нема сумње да је В.Марковски много што научио, да се надахнуо и коначно постао оно што је био - антититовац. 

Наглашавам још једном – антититовац, а не антикомуниста! 

Интересантно: док у његовом делу спомиње све могуће ухапшене комунисте-информбировце, добро понзатог књижевника Радована Зоговића нам не спомиње. Можда зато што је овај и након хапшења остао – наглашавам могуће - идолопоклоник Јосипа Броза Тита. 

Треба знати да је ово дело написао крајем 1980. године. Значи, после пада Александра Ранковића, када је ликвидиран затвор Голи Оток и навелико почео да се топи социјал-фашистички терор Јосипа Броза Тита. У то време он је сигурно знао да ја настављам да чамим у албаском стратишту звано Бурељи. Нека што ми нигде не спомиње име, па ни дисидентни роман ИЗДАЈА (Тирана 1965 и 1967), већ ми негира и дисидентну поему БОЈАНА, што од њега нисам очекивао, јер је имао могућности да ми притекне у помоћ, поготово кад је прешао у Бугарску. А како сви, тако и он, мора да је био свестан да је Бурељи Енвера Хоџе био страшнији и од Стаљновог Гулага, па и од Титовог Голог Отока. 

Он каже да је неки дрводелац, звани Сребров од Велес, предао поему властима и – 7. јануара 1956. Венка су ухапсили по други пут, осудили на 5 година строгог затвора и 2 године губљења грађанских права. Затвор је издржао на Голом Отоку, заједно са осталим информбировцима. 

После Венка ухапсили су и мене. Од првог дана хапшења сумњао сам да ме денонцирао, између осталих, и он. Штовише, и да је можда предао УДБ-и примерак моје поеме. Хвала богу што тада нисам знао да је његову поему потписао ЛЕОПАРДИ, јер сам могао да посумњам да ју је намерно потписао тако, да би УДБ-а помислила да је и поему СУВРЕМЕНИ ПАРАДОКСИ написао улцињски ЛЕОПАРДИ, онај исти који је написао и БОЈАНУ, а који је њима од времена био познат. Из дана у дан сам очекивао да ме суоче са његовом изјавом, као што су ме суочили са изјавама других, па и са изјавом албанског књижевника Адем Демачи. Али је истина да не само што ми нису предочили какву изјаву Венка Марковског, већ ми ни његово име нису споменули. Ни под истрагом, нити пред судом. Па ни име Параскеве, за коју сам, исто тако, посумњао. А за кога не сумња несрећни ухапшеник?! Једна албанска анегдота, из времена терора Енвера Хоџе, говори о једном сељаку који је посумњао да га денонцирао код СИГУРИМИ-а и његов магарац. 

Опис Голог Отока, који нам чини Венко Марковски, је сјајан. Верујем један од најуспелих описа тог титоистичког пакла. И демаскирање Јосипа Броза исто тако! Снажно и аргументирано, правно и фактички. Његов гнев је сасвим праведан, оправдан, легитиман и сасвим разумљив. Али његов стаљнизам се не може оправдати никако, он је неопростив. Па зар Венко Марковски, ни пошто је извео живу главу са тог острва смрти, са тог титоистичког пакла, ни 1980. године, када је ово писао, није схватио да је Стаљин био Тито СССР?! Додуше, могуће да није био тако крволочан, али то најбоље знају грађани СССР и ми остављамо њима да нам кажу ко је и шта је био Стаљин, јер су они за то и најкомпетентнији. 

Ми можемо и треба да сведочимо само за Тита, јер њега смо лично познавали и имали на грбачи. Од њега смо патили и страдали. Од њега су нам сва зла. Венко Марковски, као такав, јесте веродостојан сведок. Он је неопорецив сведок и ја му верујем све што о њему каже. Тито није био комуниста. Он је био антикомунистички монструум. А да они у СССР нису били бољи од њега, довољна је чињеница да су овој убици југословенских комуниста – “оние што учествувале во Октобарската револуција” – доделили ордење: За победу, Лењина, Октобарске револуције и друга. Ово ми, Југословени, никада нећемо заборавити и никада им нећемо опростити. Највећем антилењинисти на свету, ономе који је својим злочинима превазишао и Мусолинија и Хитлера, дали су орден Лењина!

 Може ли се ово заборавити?! Може ли се ово опростити?! Никад и до века! Зато и кажем: Како је Венко Марковски, и пошто је постао свестан овога, декорисања Јосипа Броза Тита од учесника у Октобарској револуцији, могао да их опет назове друговима, да их опет сматра за своје другове и да наставља своју борбу за ствар, каузу човечанства, уз њих и са њима?! Издаја каузе и жене се не опрашта! 

Али – што корим Венка Марковског, кад сам и ја учинио много већу грешку од њега?!4) Не кажем: А ко није грешио?! Напротив – благо онима који се ни на који начин не огрешише! 

Струга (Македонија),

дана 29. јуна 2010. 

Проф. Др Каплан БУРОВИЋ,

академик

 ________________

1) Светозар Вукмановић – Темпо, југословенска личност, члан Политбироа ЦК КПЈ, који је дуж НОБ био и у Албанији, а затим у Македонији, да координира планове за рат и за стварање Балканске Федерације.

2) Бела кућа –  у Београду, резиденција Јосипа Броза Тита.

3) Гиацомо Леопарди (1798-1837), италијански књижевник.

4) Како се већ зна, Академик Буровић је по издржаном југословенском затвору пребјегао у Албанију, одакле је мислио да пређе у СССР, али су га Албанци Енвера Хоџе насилно задржали ту и, пошто су им пропали сви покушаји да га врате Јосипу Брозу Титу у замјену за којег свог избјеглицу, ухапсили су га, осудили потпуно невиног на 43 године монструозног затвора, много монструознији од Голог Отока, разорили му породицу, масакрирали ђецу, 10 пута узастопно су га на живо одрали, у дословном смислу ове ријечи, тражећи од њега да порекне своја друштвено-политичка убјеђења, југословенску националност и држављанство, па и очинство својој рођеној ђеци.- РЕДАКТОР. 

 

БОЈАНА

- Фрагменат поеме - 

С највећим чуђењем,

посвећујем је себи.1)

 

Вијуга се,тече,јури,

Крај блатишта

К моружури. 

 

Мутна јој јевода сва,

Блатна,жутаи без дна. 

 

Обале јојс обестране

Притиснуле љуте ране. 

 

Кука,стење,шуми – бруји,

Дотле ветар над њом струји. 

 

Милује јој лице бледо

И шапуће:

-Не плач’,чедо! 

 

-Теци даље!Теци!Теци!

-К мору хитај!

Јаде реци!

 

-Кажишто си вид’ла тамо,

-На Голготи, 

ој,

Бојано!

 

Дубровник,

Јесен 1952.

________________

1) У издању из 1952. године поема је посвећена Македонцу Кочи Дзодзеу, једном од оснивача Комунистичке партије Албаније (касније названа Партија рада), члан Политбироа ЦК КПА, који је физички ликвидиран по налогу Енвера Хоџе 1948. године. Поуздано се зна да је К.Дзодзе био за пријатељске односе између Албаније и Југославије. Послије емигрирања у Албанију 1960. године, аутор К.Буровић пориче ту посвету и замењује је новом, која је из времена његовог тамновања у страшном затвору Бурељи – Албанија.-РЕДАКТОР

 

 

 

 
Ово је рубрика у којој објављујемо ваше оцене, предлоге, погледе, критике и иницијативе.

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић