03. април 2013.

Мали полазници факултативне наставе на српском језику у Спони Дан шале прославили су на одговарајући начин. Уз одлично распложење, маске, ревију, понеки рецитал и пуно смеха. На забаву су дошли „комплетно” маскирани у пратњи „уморних” родитеља, истрајних бака, млађе, или старије браће и сестара. Било је ту дворских дама, грофица, анђела, војника, па и једна кравица, боље рећи теле.

Забава је трајала целе вечери уз добру песму, мало рока, мало сока, неизбежног фотографисања, а „пао” је и један интервју онако „набрзака” са једном италијанском грофицом.

О успешности и аутентичности ових креативних малишана говориће фотографије, а о томе како доживљава светски Дан шале говорила нам је ученица седмог разреда Емилија Марковић, девојчица која радо учи стихове, пуно чита, воли дружење са вршњацима, а нарочито догађаје под маскама.

Како Ема доживљава овај велики догађај, светски Дан шале?

Оооо, тешко питање, срећом није за оцену...Сваке године сам у дилеми како да се представим. Ево, ове године намеравала сам да се прерушим у рокерку за коју сам имала одговарајућу гардеробу, али сам се убрзо предомислила. Касније ми је пало на памет да будем принцеза. Онда сам се сетила да су принцезе обично оне мале девојчице које се много мазе са мамом и татом и које стално нешто извољевају.

Очигледно, није било лако. Како си решила тај проблем?

Из ових популарних серија на телевизији добила сам идеју да се прерушим у „Султанку“. Била је то моја велика одлука. Хаљина, марама, ципелице и све што иде уз то већ је било спремно. У задњи час сам се предомислила. И срећна сам због тога. Кад сам изашла у град са другарицама било је много ових маски. Цео град је личио на харем.

Па како си се извукла из ове „тешке ситуације“?

У помоћ су ми притекли родитељи. Вече уочи маскенбала заједно смо кренули у потрагу за неком необичном маском. Тако смо стигли у једну специјалну продавницу за костиме. Имала сам могућност да бирам до миле воље. То је трајало, трајало и трајало. А, замислите родитељи стрпљиви, чекају.

И тако, после дужег времена у једном ћошку угледах маску за италијанску грофицу. Пробала сам је и одлука је пала. То је било то што сам тражила.

Како је протекао дефиле у граду?

Нигде лакшег посла за мене. Најпре сам се „претворила“ у поносну италијанску грофицу. Моји су се окупили да се чуде и да посведоче како ме на улици не би препознали.

У међувремену сам за свакога од њих припремила по једну малу смицалицу за први април и отишла са другарицама у град.

Срећом што смо се окупљале код мене. Мислим да их не би препознала на другом месту, јер су и њихове маске биле заиста одличне.

А на дефилеу зна се како је...Свакоквог чуда и изненађења има на претек.