28. март 2013.

Иако се током одрастања све промени, постоје тренуци ђачког живота који се памте читавог живота и које треба сачувати од заборава, јер се никада неће вратити, још мање поновити. Реч је о првим лептирићима, руменилу на образима, првом дрхтају срца, о првој љубави и очекивањима.

Средња група полазника факултативне наставе на српском језику у Спони је током марта обрадиа „врло шкакљиву“ тему о првој љубави. Да би „ствар“ кренула лаганије коришћена су искуства нашег великог песника за децу неприкосновеног Мирослава Мике Антића као и део из Аутобиографије нашег највећег комедиографа Бранислава Нушића.

 Пошто се ради о деци узраста од четвтог  до седмог разреда упутно је било да чују и виде и туђа искуства, а нарочито људи који знају то и да опишу. Ево одломка из Нушићеве аутобиографије који се односи управо на ову проблематику:

„Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али, од часа када сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, па да се одмах узбудим и похитам јој у сусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу.

 Она је била ћерка професора који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење.

 Љубав сам јој исказао на један  необично романтичан начин. Једном приликом, када смо играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубав и, због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад прођем крај каквог бурета.“

 Сагледавајући ова искуства ученици су се, наравно, прво нећкали, да признају како су доживели своја прва љубавна искуства. Било је и оних који су се покајали што нису побегли са овог часа, неки никако нису желели да „признају“ а неки су радо говорили о својим првим лептирићима у стомаку.

Било како било, закључци су да се савремени млади човек први пут заљуби у школи, на рођенданима, на журкама. Тај осећај долази сасвим неочекивано, кажу деца, зато се у потпуности слажу са песником Антићем да прву љубав треба описати ћутањем, дотаћи је осмехом и шапутањем, јер љубав је нешто недокучиво, неухватљиво и свакако једно лепо и незаборавно искуство.

 Ево, како су та искуства у стихове преточиле Емилија Станковић, ученица седмог  разреда и Теодора Пејић, ученица четвртог разреда.

 Ово, оно о љубави

Прву љубав опиши ћутањем.

Сагледај је жмурећи.

Дотакни је осмехом и шапутањем.

Љубав је провидна као око.

Нежна је као тишина  која хода на прстима.

Љубав је немир који  не уме да мирује.

Љубав је нешто недокучиво.

Неухватливо, а ипак гори у теби.

Љубав је нешто мало, онако.