15. јануар 2013.

Уочи Православне Нове године, чланови Културно-информативног центра Срба у Македонији Спона уручили су поклон пакетиће деци са Косова и Метохије

Недељно јутро уочи Православне Нове године. Из Скопља, у хладно праскозорје, али са топлином у души, полазимо са малим контигентом поклон пакетића које су Срби из Македоније чланови Споне, добронамерници, прикупили за српску децу на Космету. Стижемо на прву "проверу". Неминовно, очекивано задржавање на граници, упркос регулисаној процедури пријаве хуманитране донације, пролазимо све техничке детаље, провере. И, уз додатне изјаве пролазимо.

Прво одредиште Витина. Иако је до 1999. године у овом месту  живело око 5000 Срба, данас их је  свега 92-је, са 13-оро деце. У лепо уређеном храму свету празничну литургију служи месни парох отац Звонко Костић. За певницом четворо појаца, мало верника на служби.

То је прва жива парохија на Космету, најближа Македонији. Води је човек који је преживео и рањавање од својих комшија Албанаца. Упркос свим притисцима, претњама, ултиматумима, предано служи Богу, и ни по коју цену не напушта свој крај.

А, знано је, могао је лагодно да бира место на Космету за "мирнију" парохију, чак и мирну Косовску Митровицу на северу покрајине. Он је остао и плодови његовог преданог рада се очитију. У Витини и у селу Бинач већ има деветоро богослова, са којима се може подичити. Иако, веома је видљиво тешко стање. Оно што онеспокојава и сурово намерника држи у реалности јесу слике попут оне ту из првог комшилука и огласа на огради - "кућа на продају!"

- Верујете ли да немамо људства ни за испомоћ, нестају људи. Ево и сад за пастрму, једва се припомажемо једни с другима. Продавницу своју немамо. Односно, имали смо је, али нас буквално онемогућавају да је држимо, разним притисцима и опструкцијама, па чак и са бомбама, каже у једном даху парох Звонко.

Оданост

Његова супруга Оливера, тиха и прибрана попадија, рођена је у Скопљу. Каже да је у Скопљу провела неколико година живота. Веома сликовито описује нарав наших људи, и, властитим искуством, посебно повезаност и близину њиховог краја са Македонијом...

У близини, како за чије мерило, посебно у зимским условима, је и народна кухиња за тај крај. Врбовац. Ту је и општина Клокот где у месту живи 160-оро Срба. Подручје са посебном причом,  животом, ретко упоредивим са сличним крајевима..

У овом крају посебног поднебља, пут настављамо према Гњилану. Чека нас Отац Иларион (Лупуловић) игуман манастира Драганац. Прави, одважан и вредан домаћин, духовник своје пастве, видели смо и уверили се, не само у манастиру него слободни смо да кажемо на читавом подручју где живе православни. Води нас у путешествије Новобрдским крајем...

Веома јасани и упечатљиви призори у овом делу свете јужне  српске покрајине, често заборављене од многих. Ту се у тим снегом завејаним засеоцима, којима се често "заборавља" и име, тај "обичан начин живота људи исто тако свето доживљава", као и онај духовни, пун светиња и благодати Божије. Једно са другим, кажу, "иду руку под руку". Томе свакако доприноси и служба оца Илариона, који дословце познаје свако дете именом и презименом, њихове родитеље, проблеме,недаће, нарави, ћуди...Он је и учитељ и веронауке за све ђаке тога краја око светиње манастира Драганац.

Истрајност

Обилазимо Трњићевце. Царевце, па Тиринце... Деца здрава, како народ вели, - као дреновина. Румених образа. Милош, Сања, Софија, Милица, са осмесима иза којих је скривена нека чежња, ћутке али са радошћу прилазе и чекају поклоне. Добривоје навлачи чизме и враголастим погледом наслућује који ће му поклон запасти. Лука стидљиво прилази, а потом не скрива радост, док малени Матеј проговара и узвраћа на "Христос се роди", са "Ваистину се роди, Бог помого!"

Уз наше пакетиће отац Иларион у теренском џипу вози и контигент поклона деце из Републике Српске који су својим вршњацима на Космету послали дар за божићне и новогодишње празнике. Ту је и по које писмо својима у овој српској покрајини. На кутијама исписани поздрави деце из Добоја, Бања Луке, Бјељине, Зворника...

Обилазимо и село Чуљковце, већ добро опијени чистим ваздухом, који "реже" изнад снегом покривених предела на којима у расутим засеоцима, живе српске фамилије "далеко од свега" - од Србадије, од продавнице, ретких живих душа. Разбацани тип села, мали засеоци, махале које само мештани знају, познају. Ту је веома мало или нимало путоказа...Али домови испуњени топлином, миром, смерношћу, погледима и осмесима деце злата вредних, који храбре.

Рани смирај дана. Брзи залазак сунца. Чаробан колорит, сјај са неба на светом Космету.

Село Јасеновик. Дочекује нас и домаћински са својим мештанима прима учитељ Ранко Ристић. Предаје у две школе. У месној „Ранко Поповић“ и у школи „Свети Сава“ у оближњем Бостану. Сада у време распуста често је у лову. Каже, зато нас је и дочекао са ловачком пушком о рамену, и трофејним репом лисице окаченим на жици. Тешко је описати "у пролазу" све околности и услове за живот и опстанак Срба у овом делу Космета. То је, често и како кажу неки сељани, та (не)видљива а стална борба...Бака нам пружа пуну кесу ораха.

- Узмите децо. Овде и камен да човек баци, род ће донети!

Загрева нас домаћа крушковача, којом се веле, и глад може утолити. Пуцкетају дрва у шпорету. Људи са обиљем недаћа о врату, у тој сталној борби за голи живот и опстанак на вековним огњиштима, делују тако смирено, просто зраче спокојством, као да свега тога нема. "Опстанак се подразумева..."

Село Бостане. Уз српску, поклоне добијају и деца ромске националности. Измешане емоције, снажење дечје граје, нескривене радости у њиховим осмесима. Кристално бистра природа, шумски раскош снежног крајолика... Испред сваке сеоске куће пас чувар. Но, независно на наша очекивања и предострожност, попут незваних уљеза, сваки пас добронамерно маше репом, "усмерен" поздравима домаћина.

Оно што отрежњујуће човека враћа у реалност, макар и на кратко, јесте та видљива одважност наших људи, често препознатљива ћуд, па и инат и пркос истрајног српског живља.

Спознаја

На растанку, отац Илиарион нам препричава потресну анегдоту у животној ствароности младих са Космета - већ статасавају младе генерације које нису виделе српског војника.

- Недавно је један дечак из околине отишао са родитељима у посету родбини у центалној Србији. И, на путу је, у пролазу, опазио колону Војске Србије. Незнајући која је то војска, открио се мајци; "мама, мама, ево га Кфор!". Мајка му је објашњавала - "не сине, то су наши". На то ће малиша простодушно и искрено закључити;"а, то значи да су Белгијанци"! знајући да тај контигент покрива област из које потиче. На том путу по централној Србији момчић је заправо у свом животу први пут видео српског војника...

Милутин Станчић