01. децембар 2012.

 Прочитавши ово сетих се „нове колегинице" из Лесковца која је дошла у Радио Београд. Причали су ми (причати - „усмено саопштавати, казивати, говорити; приповедати") да су се упознали с њом и разговарали („обраћати се речима један другоме, говорити с неким, причати; расправљати о нечем"), она на свом дијалекту, а онда је љубазно питала да ли може да уђе у студио да нешто прочита. Када је ушла коментари у режији били су: „Шта ће она са оваквим акцентом на Радију?" Међутим, врло брзо оповргла је сумње прочитавши текст на беспрекорном стандардном језику. Какав професионалац! Сви су остали без текста.

Она, иако потиче са дијалекатског подручја које је поприлично удаљено од стандардног језика, није дозволила да се то примети. Говорила је („служити се говором за исказивање мисли и осећања, саопштавати нешто речима, обраћати се некоме речима, казивати; водити разговор, разговарати") својим дијалектом у неформалном разговору („међусобни говор, комуницирање речима двеју или више особа"), али кад је требало да уради посао – да слушаоцима пренесе информацију – учинила је то стандардним језиком.

Према томе, дете не би требало да буде исписано из одељења зато што учитељица говори дијалектом. То може да буде подстицај за упознавање са дијалектом из ког потиче. Учитељица би, наравно, требало да се потруди да се у настави придржава стандарног језика, јер она има јак утицај на језик деце коју подучава. А језик се најбоље учи у контексту, суптилно, а не бубањем граматичких правила.

Да све ово не би било причам ти причу („то је неозбиљна ствар, глупост, измишљотина") , ево неколико објашњења. Говорили смо („износити какво мишљење, изјављивати, тврдити") о томе да треба бити толерантан и покушати разумети човека који, вероватно из емотивних разлога, не жели да се одрекне свог говора („дијалекат, наречје") , али да у школи и медијима треба неговати стандардни српски језик. Остало је прича за себе („нешто посебно, нешто друго") и иде у другом смеру.

Нема ни говора („неприхватљиво је, не долази у обзир") да дијалекте избацимо из употребе. Њих, свакако, треба неговати. То наш језик и чини богатим, граматика и посебно лексика тј. речи које се користе у дијалекту а не припадају стандардном језику. Треба само направити разлику где се и када који облик језика употребљава.

Треба очувати и неговати српски језик, прво у школи, која ја камен темељац језичке куће која се гради у животу, а паралелно са тим, и у медијима који имају велики утицај данас.

Дуга је то прича („о томе се може дуго говорити") који дијалекат је „узоран" и „правилан", али сетимо се само речи великог Андрића: „Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа."

Анђелка Роксандић, лектор портала РТС-а на блогу подсајта за дијаспору