22.новембар 2012.

На Зебрњаку је 28. Октобра ове године уз највише државне почасти, одата пошта изгинулим српским ратницима и свим учасницима ове историјске битке у Првом балканском рату. Очеви многих од нас, данас седамдесетогодишњака и осамдесетогодишњака, учествовали су пре сто година у борбама надомак Куманова, велики број положио је своје животе, а многи су били ратници и у три друга рата 20. века.

Заслужили су, поред славних војсковођа, да се овом приликом и њих сетимо. Један од њих, питомац редов Војне академије, био је и Велимир А. Немањић (1892-1964), потоњи пуковник војске Краљевине Југославије. Питомац 45. класе Војне академије, у својој 20. години, са још 29 другова, пошао је те 1912. године у Први балкански рат.

 Према подацима из Споменице 75 годишњице Војне академије 1850-1925, у Балкански рат 1912. ушли су, поред питомаца наредника 42. класе, питомаца поднаредника 43. класе, питомаца каплара 44. класе и питомци редови 45. класе, и то само после петнаесетодневног боравка у Академији. На бојном пољу су, према записима пешадијског потпуковника Душана С. Поповића, умро од рана октобра 1913, Светислав Антић, преминуо 1916 на Крфу, а Радослав Ђурђевић погинуо на Солунском фронту.

Преживели, са бројним одликовањима, почев од медале за храброст Обилић до Карађорђеве звезде, у време јубилеја 1925. били су капетани прве или друге класе, а пред почетак Другог светског рата, они који су га дочекали, били су у чину пуковника.

 Велимир А. Немањић, учествујући у Првом светском рату, прешао је Албанију, био митраљезац на Солунском фронту, рањаван два пута, дочекао је крај рата као капетан и напредовао у војној каријери све до чина пуковника, у који је унапређен 1936. године. До почетка Другог светског рата био је командант 5. ђачког батаљона резервних официра у Горажду (1934-1936), помоћник команданта 18. пешадијског пука Сувоборског у Београду (1936-1938) и командант 56. пешадијског пука у Ђаковици (1938-1941). на овој дужности успешно је водио операције на фронту према Албанији, потискујући италијанске трупе на овом делу фронта.

По капитулацији Краљевине Југославије, од априла 1941. до јула 1945, био је у неколико логора за ратне заробљенике у Немачкој. По сведочењима многих, био је частан официр, прави патриота, с људским односом према свима, без обзира на националну и верску припадност. Вратио се с првим транспортима у отаџбину, није активиран у војну служби, јер га је денунцирао један од високих партијских и војних функционера новог режима да је прогањао комунисте у предратном периоду, тако да је после рада у неким предузећима пензонисан као цивилно лице. Умро је марта 1964. године и сахрањен, са свим одликовањима, међу којима су две сребрене медаље за храброст, сребрена медаља за ревносну службу, Албанска споменица, споменица бугарског рата 1913, споменица рата за ослобођење 1914-1918. и Југословенска круна четвртог реда, у породичну гробницу на Новом гробљу.

 Поред јединог сина, његово часно име носи пет пранука и две прануке. Судбина осталих припадника 45. класе Војне академије прича је за себе. Успомена на њих живи у сећањима њихових потомака, који су, такође, свакако бројни. У сваком случају, дошло је време да их се с поносом сећамо.

Молош Немањић. социолог, Београд (Политика)