Албанци и Балкански рат ПДФ Штампа Ел. пошта

Балкански рат11. новембар 2012.

– Поводом 100-годишњице Првог балканског рата –

 Проф. Др Каплан Буровић, академик

О ставу Албанаца у Првом балканском рату писали су страни историчари, па и сами Албанци. И једни и други индоктринирани фалсификованом историјом албанског народа, а покоји од њих и свестан историјске истине, али из које-каквих разлога приморан да је прећути и да се придружи хору осталих. Писали су и наши, југословенски, српско-црногорски историчари, па и македонски, али и они индоктринирани фалсификованом историјом албанског народа, или и приморани од власти и околности да се придруже општем хору.
Сви они, хтели не хтели, рекли су и по коју истину.

Треба знати да и дан-данас Албанци претендирају да је њихова, албанска територија, све докле је газило копито коња албанског феудалца (бар на Балкану!), све докле живи (ако не и докле се зна да је некада живео!) који муслиман, без обзира што он више нијежžив, или што није био ни Албанац. За њих сви муслимани Балкана су Албанци. Црногорци и Македонци не постоје ни као хришћани, а Срби – е-е-е, Срби су словенизирани Албанци!!!
У Првом балканском рату узели су учешће Црна Гора, Србија, Бугарска и Грчка, као савезници и Балканци, а против Турске, која је била окупатор Балкана. Сва ова четири народа су већ били ослободили део своје територије од турске окупације и формирали своје националне државе, али су под турском влашћу још увек стењале значајне њихове области, за које је био дошао историјски моменат да се ослободе и припоје својим матицама.

Сем поменутих, на Балкану су стењали под турским ропством Македонци, Власи и Албанци, који – до Првог балканског рата - још нису стигли да ослободе ни камен своје територије.

Македонци су 1903.године учинили један снажан устанак, Илинденско Востание, али га Турци угушише у крви, уз свестрано учешће Албанаца. У Првом балканском рату они ће се опет дићи и борити против турског ропства, али сада под српском и бугарском заставом, као Срби и Бугари. Борили су се и као Македонци, што ни Србима нити Бугарима није ни најмање сметало, бар народу, који их је и тако сматрао својом браћом.

Иако угњетени као и сви други Баллканци, Власи су уопште узев сачували своју хришћанску веру (скоро сви православни!). Мало их је преш/ло у ислам. Од времена они су се ујединили са хришћанима народа у чијем су крилу живели, па су се и борили раме уз раме са њима за ослобођење од турског ропства. Без обзира што, после ослобођења, владе ових народа, нису им признале никаква национална права, они су наставили своју борбу против турског окупатора уз своју хришћанску браћу, задовољни што бар веру могу слободно исповедати, иако не на свом језику.

Под црногорском, српском, бургарском и посебно под грчком заставом, борили су се сви Власи ослобођених и неослобођених територија Балкана, лили крв и положили своје животе као и сви други. За Црну Гору, Србију, Бугарску и Грчку они су се борили као за своју домовину, јер су им те земље и биле домовина.

Са Албанцима ствар стоји сасвим друкчије. Они су се масовно исламизирали. Један део њих је сачувао православље, а други католичанство, па – као такви - душевно су нагињали према хришћанима осталих народа Балкана. Њихова муслиманска браћа пре свега, тешка економска ситуација, а затим и турски окупатор, притисли су их тако тешко са свих страна да се они не само нису смели чути живи, већ су се и борили под турску заставу на свим фронтовима турске империје као арнаути (најамници). Неретко и против своје муслиманске браће. Ко их је плаћао, за њега су се и борили. Не за националност (свест ова која им је била неразвијена!), већ ни за веру, они нису питали. Као такве их срећемо у борби против Грка, Македонаца, Влаха, Бугара, Срба, Црногораца.

Албански муслимани, као и муслимани осталих народа Балкана, ујединили су се са турским окупатором. Свака част ретким појединцима, који су опстојали! Они су учинили заједничку каузу, борећи се за муслимански полумесец, као што су се и хришћани борили за крст часни. Борба балканских народа, све до Првог балканског рата, имала је више верски карактер, неголи национални. Посебно код Албанаца, где је развој националне свести осетно каснио. У Први балкански рат Албанци улазе више као Турци, неголи као Албанци. Само је шачица њих (већином хришћани!) била национално свесна. И сâм Иса Болетини, један од главих вођа Албанаца, на крају године 1912, у Валони, пашће на колена и пољубиће албанску заставу са речима: „Тек сада сам постао свестан за што сам требао да се борим!" Док ће његов брат Хаџи Кумили, 1914.године (!), исту ту заставу згазити ногама и презрено је назвати „застава са врамом". Све хришћане и Албанце, који су му допали у руке, стрељао је и обесио на дрвеће покрај путева, посебно суборце Исаје Булетини. Химна његове војске била је: „„Dum-dum Babën!" (Хоћемо-хоћемо Оца!). Под оцем су подразумевали султана Турске.

Тако, можемо слободно рећи да је Албанце (посебно Албанце муслиманске вере!) мобилизирала у Први балкански рат вера и верски фундаментализам, а не национална свест. Национални песник Албанаца Наим Фрашери био је на самртној постељ кад је чуо да су се Грци дигли на устанак против турског окупатора. Иако на самрти, он је одмах потражио сабљу да пође у рат против Грка. Против Грка – не против Турака!

Са балканским савезницима ствар стоји мало друкчије. И код њих је вера била значајан фактор, али они у овом рату улазе и са пробуђеном националном свешћу, која је (посебно код интелектуалаца!) била и искристализирана.

Разуме се да су савезници планирали и здоговорили се за поделу Балкана. У тим њиховим плановима они су негирали Македонце и Власе, али не и Албанце. Предели Албаније нису предвиђени да се присвоје ни од Срба, нити од Црногораца и Грка. Њихову судбину су оставили да реше Велике Силе после рата, а пошто су Албанци одбили њихов позив да им се присаједине у рату, изузев шачица албанских католика Северне Албаније, којима је црногорски краљ Никола Петровић слао не само наоружање и људе, инструкторе, већ и вреће са златницима, па и тадања политичка и дипломатска обећања за њихово ослобођење од турског ропства.

И краљ Србије је слао Албанцима и наоружање и златнике да би се заједнички борили против турског окупатора, па је за то и синове албанских вођа школовао у својим војним академијама у Београду. И они су наоружање и златнике примили (Бајрам Цурри, Иса Болетини, Хасан Приштина и многи други!) али задату реч нису одржали: они су то оружје окренули против српског народа и Србије!

Да савезници нису планирали присвајање албанске територије, сведочи нам и њихов мировни уговор са Турском (члан 2 и 3), где се јасно каже да се оставља у руке Великих Сила „ствар граница и све друго што има везе са Албанијом".

Фалсификујући историју и хушкајући тим фалсификатима свој народ против суседних народа, албански историчари ово прећуткују, као и све друго што им се не свиђа. Напротив, они су ударали и ударају у бубњеве дан-данас да су савезници планирали и грабили њихове, албанске, територије.

Балкански рат је започела Црна Гора, која је 8.октобра 1912.објавила рат Турској и пошла својим регуларним војним снагама према Скадру, који је 500 година редом био престолница Црне Горе, све до дана пада под турску власт: овај град никада у својој историји није припадао Албанцима ни један једини дан, ни као најобичнији град, камоли као престолница. И кад су га Турци напали 1479, Црногорци су га бранили, лили крв и положили своје животе, док су албански арнаути (најамници) и башибозуци јуришали на њега заједно са Турцима и под турском заставом.

Дана 17.октобра објавили су рат Турској Србија и Бугарска, а 18.октобра и Грчка.
Још пре почетка рата, чим су сазнали да се балкански савезници спремају за то, албански су се интелектуалци, преко свог листа LIRI E SHQIPËRISË , гласило албанске колоније у Софији (Бугарска), обратили Албанцима са позивом: „зграбите оружје и браните границе своје домовине, тражећи аутономију Албаније".

Које су границе њихове домовине – рекосмо малопре. Другим речима они су позвали свој народ да се уједини са турским окупаторима против балканских савезника. Знач, не само да се не уједине са балканским савезницима против турских окупатора своје домовине, нити да остану по страни, као неутрални, већ напротив – позвали су свој народ да се уједине са турским окупаторима и да ударе на балканске савезнике.

Интелектуалци албанских колонија у САД исто тако позивају Албанце „да се потпуно уједине са отомаским властима против непријатеља империје". Значи, без икаквих услова. Нити аутономију да не траже од Турака.
И албански интелектуалци организације SHOQËRIA E ZEZË PËR SHPËTIM (ЦРНО ДРУШТВО ЗА СПАС), где су милитирали Сали Ђука, Неџип Драга, Бедри Пејани, Мидхат Фрашери, Хасан Приштина и Бајрам Цури, који се скупише у Скопље, одлучили су исто, да се уједине са Турцима против балканских савезника. Штавише, они одмах послаше и једну своју делегацију у Северној Албанији да убеде своје католике да прекину савез са Црном Гором и да се уједине са Турцима против Црногораца.

Овако, под турском заставом су се борили en bloc сви Албанци, не само они које је рекрутовала Турска, већ и албански добровољци, башибозуци, они који су кроз векове турске окупације пратили турску војску као стрвинари, пљачкајући и масакрирајући невино становништво до те мере, да је скопски католички бискуп Матија Мазарек упутио богу молбу: „Боже, спаси нас од Албанаца!"

Албански историчар Шабан Браха пише да су ови албански добровољци само на српском фронту доспели до 20.000. Једно 10.000 су били на фронту Црне Горе: читава дивизија, до зуба наоружана, у самом Скадру. На фронту Грчке је било исто тако једно 10.000, као и на фронту Бугарске. Не рачунајући регуларне албанске трупе, Албанци су на страни Турске, а против балкаских савезника, мобилизирали, наоружали и бацили око 50.000 војника.

И док су се овим снагама ангажовали на свим фронтовима против балканских савезника, против турског окупатора Албаније нису испалили ни један једини метак.

Албански академици, аутори дела HISTORI E SHQIPËRISË (Тирана 1960), Стефанал Поло, Алекс Буда, Кристо Фрашери и Јусуф Алибали, признају да „Дуж њиховог марширања на албанским територијама, војске балканског савеза среле су се са одлучним отпором добровољ/них народних одреда". Албанским територијама они дан-данас називају и оне ослобођене територије балканских народа, са којих су ови пошли против Турске у овом рату.

Иако чине све ови фалсификатори историје да прикрију истину (Тобоже Албанци су се борили „на албанским територијама", „добровољним народним отпором"!), сами су приморани да признају: „у Скадар и у Јанини...учествовали су поред регуларних турских трупа и албански одреди...у Јанини, један добар део турских трупа сачињавали су албански војници....У Скадар нису се борили само турски одреди; унутра, у град, поред регуларне отоманске дивизије, којом је командовао турски генерал Хасан Риза Паша, налазила се и једна дивизија албанских резервиста под командом генерала Есат Паше Топтани. Заједно са њима борили су се и грађани Скадра... "

Под грађанима Скадра они подразумевају своје Албанце, а не и наше Србо-Црногорце, ни оне православне и католичке вере. Србо-Црногорце муслиманске вере сигурно пишу за Албанце, па и такозване Подгоричане, који су само српски говорили не само на својим огњиштима, већ и улицама Скадра, јер други језик нису познавали !
Турски историчари, да би оправдали поразе својих трупа, бацају кривицу на Албанце, тобоже се они нису борили како треба. Са друге стране албански историчари претендирају да су се Албанци борили храбрије и одлучније од Турака, па и све поразе приписују њима.

Албански историчари признају: „српска војска је брзо напредовала на албанској територији. Она се приближавала Дуресу (Драч), Тирани, Круји и Елбасану. Патриотски кругови ових градова решише да прогласе што пре независност Албаније, да би српске војне власти ставили пред свршеним чином. Дана 25.новембра Елбасан је први прогласио независност...", не опаливши ни један метак против турског окупатора. Преко свега – овај Елбасан је још увек био под турском заставом и у руке турског гарнизона, наоружаног до зуба, који није ни помислио да се преда. Напротив, наставио је регрутирање и наоружавање Албанаца у име Турске и под турском заставом.

Значи – Албанци дижу албанску заставу и проглашавају независност не зато што хоће да се ослободе турског ропства, већ зато да не би дозволили српској војсци да напредује и да успостави своју војну власт.
Албански историчари настављају са својим признањима: „Због незадрживости напретка српских трупа, стање у Албаније је постојало све критичније. Ово је разлог што увече 27. новембра, делегати који су се налазили у Валони, иако још не беху стигли претставници неких области, одлучише да сутрадан одрже националну скупштину...28. новембра 1912. Исмаил Љемал је прогласио незвисност Албаније...формирао привремену владу...разоружао турски гарнизон и формирао прве војне снаге, под албанском заставом."
Због незадрживости напретка српских трупа! Значи опет – не ради ослобођења од турске окупације!

Српске војне снаге су стигле до пред саму Валону. Кад су виделе албанску заставу и сазнале да су турске војне снаге разоружане у Валони, прекинуле су даље напредовање, поштујући тако албанску заставу и чињеницу да су Албанци ту територију ставили под своју контролу. Одмах су почели и преговори са овим албанским властима.
Скупштина у Валони је Турчина Исмаил Кумали, до последњег дана члан турског парламента и високи државни службеник, изабрала за преседника владе. И док он, са једне стране преговара са српским властима, са друге стране преговара и са турским властима да на чело Албаније дође принц из Турске. Преко свега, како то признају и сами албански историчари, ова албанска влада поче одмах да активно учествује у организацији отпора турске војске, опкољена у грчком граду Јанина. Исмаил Љемали им је одмах притекао у помоћ својим војним снагама, помажући опкољене турске војне снаге „са свим средствима", како се то изражавају албански историчари. А ово значи да се раме уз раме са Турцима нису борили само обични од Турака регрутовани и неодговорни, муслиманским верским фундаментализмом затровани Албанци, већ и албанске власти, оне које су сада и службено претстављале албански народ.

После свега овога, албански свезналци и мудраци претендирају да су балкански савезници били „агресори против једне независне и неутралне земље".

Овде немамо посла са људима који нису свесни што говоре и што пишу. Имамо посла са људима који свесно фалсификују историју свог народа.

Чињенице су неоспорне да се албански народ борио на страни турских окупатора Балкана, као што је то чинио и кроз векове, од кад се исламизирао. Ова борба Албанаца, на страни окупатора Балкана наставиће се све до данашњјих дана, са том разликом што се један део Албанаца, за време Другог светског рата, отцепио од те неславне традиције овог народа и, по први пут у својој историји (!), ујединили се са Балканцима и борили се против окупатора.Ово је истина о ставу Албанаца у Првом балканском рату.Сада је питање који став држе савремени Албанци према Првом балканском рату.Треба да знамо да се данашњји Албанци деле у три групе:

1.- Албански националисти.
2.- Умерени буржуаски демократи.
3.- Албански конструктивни грађани.

Први, албански националисти, који стоје на шовинистичким и расистичким позицијама њихове фалсификоване националне историје, претендирају да је Први балкански рат био негативан, пљачкашки, антиалбански. Према томе, став њихових Албанаца у том рату, сарадња са турским окупатором против балканских савезника, сматрају исправним, позитивним. Са ових позиција они дан-данас осуђују и називају издајницима народа оне Албанце који су се ујединили са балканским савезницима и борили се са њима раме уз раме против турског окупатора, јер је и таквих било (додуше врло ретки!), посебно они са територија балканских савезника, ослобођене пре овог рата.

Друга група, умерени буржуаски демократи, који се службено слажу са научном истином, али практично манифестираји исто оно што и албански националисти. Значи – дволични су. Они, са једне стране признају позитивну страну Првог балканског рата, не само за балканске савезнике, већ за цео Балкан, па и за албански народ, али са друге стране, негирајући то, инсистирају да се тај рат водио не за ослобођење Балкана већ за распарчавање „албанских" територија међу савезницима. Иако сасвим добро знају да је албански народ en bloc био на страни турског окупатора, против балканских савезника, они претендирају да „у победи балканских држава одиграо је (позитивну!-КБ) улогу и албански народ..."

На стр. 10 првог тома HISTORIA E SHQIPËRISË (Tirana 1959) они пишу и ово: „Славне странице светске историје написао је је наш (албански ,- KБ) народ са својим хероизмима у борби против страних окупатора, политичког и социјалног угњетавања, које су они донели са собом".

Албански буржуј ће пре испустити душу, неголи признати нешто што му се не свиђа. Последњих година, један од њих признао је јавно, преко медија, да „албанском друштву мањка расположење да спомене истину која му се не свиђа...оно драговољно плива у планини лажи..." Ипсисимус Енвер Хоџа признао је пред смрт да албанској науци недостоаје научна објективност.

Трећа група, албанских конструктивни грађани, слажу се са научном истином. Број ових је јако-јако мален. Сем тога, ретко ко од њих узима смелост да заступа и брани научну истину, јер су албански националисти спремни да их одмах каменују, као што су то управо ових дана учинили са албанологом др Ардиан Кљоси. Они признају оно што су прије њих рекли најсветлији умови савременог света – да је „балкански рат беочуг у ланцу светских збивања, с којим почиње рушење средњег века у Азији и Источној Европи". Стварање националних држава на Балкану, рушење феудалног јарма земље, дефинитивно ослобођање балканског сељака сваке националности од јарма феудалаца и они сматрају позитивним. Али, како рекосмо, ретко ко се од њих усуђује да интервенише и против најмањег фалсификата историје албанског народа, боже сачувај и против поменуте планине лажи.

Тако Албанци, пошто су 1913. године, крвљу балканских народа, остварили њихову Ве-е-е-лику Албанију (више територијама суседних народа него својом!), оптужујући суседне народе да су им тобоже окупирали њихове територије, усиљено раде на томе да од ове Велике Албаније створе једну Супер Ве-е-е-лику Албанију, са новим областима својих суседа.

Императив времена је да се овим Албанцима скину маске и докаже да они нису аутохтони и нити Илири, понајмање Пелезги, ни у самој Албанији, камоли преко њених граница; да већи део муслимана Балкана нису Албанци, већ припадници других народа и да њима, Албанцима, ни историјски, нити демографски, не припадају ни области које већ имају под своју власт у постојећој Албанији, камоли да јој се придодају и нове.

Професор др Каплан Буровић, академик, Женева

 
Ово је рубрика у којој објављујемо ваше оцене, предлоге, погледе, критике и иницијативе.

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић