04. новембар 2012.

Изложба фотографских записа „Пут" и промоција истоимене монографије професора београдског Факултета драмских уметности, сниматеља, сценаристе и ретитеља Миладина Чолаковића у Кинотеци Македоније, у организацији Центра за медијумске активности, регионалне платформе за активизам „Лицеулице", уз подршку Културно-имформативног центра „Спона", била је прва прилика у Скопљу за сусрет са аутором који оставља изузетан документарни материјал вредне архивске грађе за анализу и – размишљање.

У културној јавности Македоније Чолаковић се „открио" учешћем у раду жирија овогодишњег Интернационалног фестивала филмске камере „Браћа Манаки" у Битољу. На синоћном отварању изложбе и сусрету са Чолаковићем у Кинотеци Македоније, директорка фестивала Лабина Митевска је усхићено рекла да је одушевљена делом аутора, који је водио и филмске радионице, са којим планира сарадњу и на конкретном филмском пројекту заједно са сестром режисером Теоном Митевском.

Чолаковић је оставио запажен траг и као сниматељ филмова „Смрт човека на Балкану", „Бели, бели свет", „Устаничка улица"...а „Пут" је настао, како је рекао – у две етапе, најпре у црно-белом, а затим, са паузом од 12 година, осликвањем у колору живота путујуће групе Рома – мечкара, принудно сада „преквалификованих" у скупљаче секундарних сировина.

На почетку монографије „Пут" аутор је записао:
Не брините се дакле за сутра,
јер сутра бринуће се за се.
Доста је сваком дану зла свога.
Матеј, 6:34

Уводним питањем Клементине Илијевски о уметничком утиску стварања записа аутор је са пуно духа открио суштину поруке за размишљње. Путујући и дружећи се са том групом Рома – мечкара, ко зна колико пута истицао се тај толико тешко достижан идеал за савременог човека у правом ковитлацу урбаних прохтева и замајаца модерних „потреба", да живи у садашњости, како је Чолаковић прецизирао „да живи сада и овде".

И, те дилеме и разлучивања шта је у суштини садашњост? Јер, подсетио је аутор из свог угла – „прошлост се већ догодила, више је нема". Будућности нема јер тек треба да се догоди, и где смо, чега има? У несвесној јурњави за „обавезама", неуротично живот се своди на непостојеће, а то је Чолаковић открио и потврдио у дрижењу и снимању живота путујућих Рома.

- Искрено, те 1996. када сам решио и одлучио да урадим фотографски запис о групи Рома мечкара, заиста нисам ни слутио, нисам мога ни да претпоставим колико ће ме то променити, колико ћу од њих научити, рекао је Чолаковић, откривају да су јунаци његових фотографских записа Роми мечкари живели полуномадски.

Путовали за занатом који је махом водио по вашарима, широм Србије, изузев Београда, који су избегавали. Занат мечкара, преносили су са колена на колено и од тога живели. Њихов пут је од априла до новембра, од змског „бивка" у Параћину, па тако поново – целог живота.

- Закључио сам да им много недостеј Југославија. Скраћено им је „тржиште". А, по тим вашарима некада су радили највише по Босни, али и у Црној Гори, Македонији. Сада су само у Србији, али у Београд не залазе, не желе невоље, у срединама „где има много будала". Путујући и дружећи се са њима, закључио сам да им је путовањ неки виши циљ, а тек испод тога неко средство да се негде стигне, реако је Чолаковић на промоцији и подсетио на анегдоту у којој разговарају бедуин и урбанизовани Арапин.

Када урбанизовани Арапин надмено негде у пустињи каже да он аутомобилом до следећег града стигне за свега пет сатим, док бедуину са камилама за ту исту релацију треба седам дана – следи и питање зар није боље брже..

– Можда је и боље, признао је бедуин, али и упитао, само ми реци како си употребио преостало време, оно које си уштедео јурећи аутомобилом?

Чолаковић је једном питао усред пута зашто мечкари зашто сву дневну зараду одмах и потроше, не шпарајући ни динара – за сутра.

– Па, зашто би смо остављали паре за сутра. Ми ћемо и сутра имати медведе, радићемо и зарадићемо. Сутра је нови дан, а данас је данас, уследио је одговор – за размишљање...

Чолаковићеви јунаци увек су у садашњости и у сталном кретању – „у путу". Како је приметио, „живе пуним интензитетом, без одлаганја, без забринутости за сутра, без замарања ружном прошлошћу, сећајући се махом само лепих ствари...

Из тог трогодишњег дружења од 1996. до 1998. Чолаковић је направио фото-монографију, али није била штампана, јер је 1999. стигло НАТО бомбардовање Србије и Црне Горе. А по излагању 2010. у галерији Артгет Културног центра Београда, појавилоа се жеља аутора да се поново сусретне са јунацима својих фото записа. Нила је идеја за нову, или наставак старе приче.

- Било је то занимљиво. Пред пут и поновни сусрет требало је и припрема, јер нисам знао шта ћу затећи после 12 година, причао је Чолаковић, објаснивши да је у међувремену, мечкарење, као занат, законом забрањено и да су медведи у већ били резервату. – Пронашао сам их. И, то је било врло занимљиво, били су изненађени. Нису очекивали да сам жив. Када је 1999. у НАТО бомбардовању погођена зграда РТС, где сам радио, не знам зашто, они су били сигурни да сам - погинуо. Оплакали су ме и попили за моју душу. А, сада су се радовали што сам ипак преживео. Сада сакупљају старо гвожђе и зарађују. И, поново су у путу, и углавном живе у – садашњости.

У том поновном, знатно краћем сусрету и дружењу настали су фото записи у колору, као својеврни печат пролазности, између осталог замрзнут фото записима не само људи него и неких места из прошлости која то потврђују и сурово показују.