23. октобар 2012.

У наставку трећег циклуса Књижевних радионица у Културно-информативном центру Спона у Скопљу, 30. октобра у 19 часова, предвиђена је обрада поезије великог српског песника Владислава Петковића Диса. Модератор вечери биће Трајче Стамески асистент на Филолошком факултету Блаже Конески у Скопљу.

Владислав Петковић Дис (10. март 1880, Заблаће код Чачка - 16. мај 1917, код Крфа), велики је српски песник и родољуб. Радио као учитељ и царински службеник. Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата пребегао је у Француску. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће немачка подморница код Крфа и он бива потопљен.

У седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву песму "На прозору свећа гори" и то на немачком језику који једва да је срицао.

Висок и мршав, подуже косе и сасвим необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара, својим двема збиркама поезије, заслужио је место у скоро свим антологијама српске поезије. 

У браку је био са Христином-Тинком, младом и лепом поштанском службеницом, коју је одмах сместио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. Она је, касније, о томе овако сведочила:
- Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити...

Веома привржен породици, али и пријатељима, Дис ће једном рећи:
- За четири године брака нисмо четири пута сами, без гостију, ни ручали ни вечерали. На свет је дошло и њихово двоје деце, Гордана и Мутимир, али и ратови, балкански и светски, растанак...

Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.

Књигу "Утопљене душе" Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију пјесника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да "јесте једна неука и груба имитација". Поезија "Утопљених душа" је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, кога налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.

Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио "Ми чекамо пара". У овој збирци пјесник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други пјесници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Због тога су многи критичари сматрали да је ова збирка слаба у целини те да су стихови звечећи празни и јефтино патетични.