22. септембар 2012.

Снажно глобално притискање агресивног „електронског читања", све израженијег добровољног предавања „нету", друштвеним мрежама, бесплатним понудама електронских издања књига, чак и из микро примера наших средина, сваким даном непобитно потврђује освајање читалаца.

Судећи по искуствима корисника иако још увек скромне библиотечне понуде Споне, међутим, потврдама повећаног интересовања знатног дела чланова и „спољних читалаца", попут оних са летње листе који су регистровани као корисници најчитанијих дела и у партнерским установама и библиотекама, показује се да књига ипак, нема алтернативу, упркос инвазији електронске замене.
У тој најезди модерних алтернатива, књига, међутим, упркос ударима, остаје на сигурном.

То потврђују читаоци, али и књижари мерећи књигу као робу. Непобитне су чињенице да су сви читаоци, посебно млади, преокупирани модерним изазовима и понудама са комјутера. Несумњиво то  важи и за читаоце и кориснике књига из библиотеке на српском у Спони.

У условима када је објективно све скромнија понуда књига на српском у библиотекама у читавој Македонији, па и у Скопљу, део читалаца у Спони не крије задовољство што ето, у последње време многа „одавно тражена", или пак, новија, „хит издања", успева да пронађе и изнајми у нашем Центру. То постепено обогаћивање библиотечног фонда углавном је плод добре сарадње Споне са Народном библиотеком Србије и даривању издања по стручном избору искусног саветника библиотеке Иване Николић.

„Имате ли неку књигу на српском", питање је које не чуди ни једног македонског књижара јер комерцијално мери нова и старија издања из Србије и на њих гледа искључиво кроз профит, зараду, или како то објашњавају чисто трговачки – разлику у цени, када одбију урачунате растегљујуће износе „рабата и провизије".

Но, у скопским библиотекама на такво питање, све чешће се не крије чуђење. Правог званичног одговора на питање зашто се све израженије књиге на српском склањају из библиотечне понуде - нема, иако се понегде то лаконски покрива констатацијом да „нема интересовања за та издања"...

У том истраживању примера и бисера одомаћене праксе отклањања књига на српском језику, или како неки библиотекари пословично веле „српских књига", откривају се и чишћења библиотечне понуде и многих школских читаоница. Захваљујући тим „сређивањима" и „поспремањима" многа дела српских, или светски познатих и признатих иностраних аутора, издатих на српском, стижу и на уличне тезге индивидуалних књижара и „антиквара", као вишак фонда из прашњавих и мемљивих подрума.

На прилично чудан, готово мистериозан начин, тако је „почишћена" и „српска читаоница", усиљено и политички накарадно отворена јуна 2006. у ценралној библиотеци „Браћа Миладиновци" у Скопљу. Била је то, још у старту од отварања „читаонице", као „мали али значајан корак" у „служби јачања македонско-српске културне сарадње" - обмана. Тадашња руководства скопске општине Центар и београдског Старог града, тим лаким чином побратимске партнерске сарадње све у служби прикупљања неких јефтиних политичких изборних поена оставиле су увредљив траг за праве читаоце. Но, и то је склоњено.

Та скрпљена „српска читаоница", тај „кутак српске књиге", у библиотеци без икаквог обележја, смештена на спрату, буквално у једној „остави" од неколико квадрата, без прозора, отворена је са свега стотинак књига на српском, пригодно, али невешто развучених по полупразним полицама. Било је ту неколико дела Нушића, Станковића, пар монографија, туристичких водича кроз Београд и Србију...И, на томе је све остало. Но, временом и та никада заживљена „српска читаоница", незанано како, и по чијем налогу, угашена је. Највероватније да су тиме биле најзадовољније хигијенчарке у библиотеци јер су могле поново да врате своје реквизите у одузету им оставу.

Када је тај срамни траг злопутребе књиге за обману, расветљен једним саветничким питањем у већу града Скопља, открило се између осталог и са каквим политиканстким намерама је све то било скрпљено, али и чињеница да су „српске књиге" – нестале. У званичном, писаном и усменом одговору сада новог руководства библиотеке наводи се да је све књиге покупио „неки човек из српске амбасаде". Међутим. нема никаквог документа којим би се потврдило и открило ко је тај „човек из српске амбасаде", када је, и колико је књига преузео... У амбасади Србије, о томе ништа незнају. А, књига нема. Нестале.

Сада се, ако је за утеху, најављује спремност „за поправни" и отварање праве српске читаонице на проширеном делу библиотеке „Браћа Миладиновци". Био би то, за разлику од оног срамног чина лета 2006. знатно већи и озбиљнији корак у служби праве македонско-српске културне сарадње, лишен јефтиних политичких злоупотреба књиге за обману читалаца.

Нека је то и мали корак у расветљавању истине, добро звучи и охрабрује активност бављења књигом на српском језику, оном из библиотеке, коју читаоци траже, изнајмљују за читање – не оном са „нета".