07. септембар 2012.

Поготову када из свих ратова и конфликта изађете без већих ожиљака 'судбина' које по правилу прате официрске, односно војничке породице. Изгледа да сам био изузетак.

Београд, 21. јул 1998. године. У приградском насељу 'Мали Мокри Луг' брат и сестра испраћају свог млађег рођака из Македоније са родитељским тоном да се јави када стигне на летње пребивалиште у Земуну код друга из детињства. 'Нема проблема – сасвим сигурно' рече млађи сестрић, у недостатку животног искуства, незнајући шта живот донеси већ следећег јутра.

И баш као у неком ратном филму деведесетих кроз Београд је тих дана крстарило доста војних возила. Тражили су регруте и резервисте које се нису одазвали позивима. А постојао је и добар разлог за то. На радију у аутобусу ГСП-а, „ишле" су вести о нападима екстремнистичких група на Косову на пунктове полиције и војске.

У белом мерцедесу београдских таблица чекао је Милош, момак ведрог, више скандинавског него локалног осмеха, са предлогом да се одмах оде на пицу не би ли тако више увазжли госта из Скопља, па да се касније крене кући. 'Јавићу се кад стигнем, неће ми замерити, рођаци су рођаци'

Предлог је прихваћен. Као и у свакој причи заплет почиње са али...
Али, београдски космополитски метрополски фолклор био је обогаћен 'белим каишевима – опасачима са упртачима'. Дете цивила не зна, али дете официра свакако зна да су бели опасачи управо знак војне полиције. А било ју је много. И скупљали су обвезнике из кафића, локала и станова. 'Сва срећа што сам ја мањи, а ти 'странац' – рече Милош'. 'Ма да, дај да поједемо пицу. Места је пуно јер само нас нису покупили' – прснули смо у смех.

И када се локали затворише негде после поноћи сетио сам се обавезе да се јавим брату и сестри од стрица. Појурисмо према земунском солитеру, свом другу. 'Мало је касно помислих, јави ћу се сутра' и уђох на врата.

Пријатан глас мајке Милосове је управо кулминација приче. 'Тражила те мајка, рекла је да те траже у родном крају, не зна због чега, али ти ујутру пођи за Македонију као да ништа није било, јер не зна како си стигао на војну евиденцију, јер си одавно одјављен из Србије. 'Пре Чернобила' - кажем, али би муке биле велике на граници.' . . . пут за Секретаријат Одбране - Зајечар је предамном, а са мном само гомила објашњења.

У магоновењу, од страха и непланиране јурњаве, рођацима сам заборавио да се јавим, а бринули су се....'

Београд, 27.августа 2012. Униформе по граду су ретке, чак и недостају. Поподне мирно. Егзотика је посматрати маштовите, а згодне Београђанке у промоцији модела по последњој моди мода. Али задатак је тежи него икада. Молба очева и родбине да се брат и сестра пронађу јача је од неизвесности и свих врућина. Сатима сам мењао аутобусе, трамваје и аутомобиле. Али крв није вода. Превише су ми недостајали брат и сестра да одустанем и да их ме нађем. Све се променило те 1998. Бројеви, адресе, све!

Контакт је био изгубљен. Срећом жеља за проналазак родбине није. А умољавања из Скопља стизале су учестало преко позива и СМС порука на мобилни телефон. И тада се обратих мом искреном другу. Ако ми сада помогнеш бићу ти вечно захвалан. Знам да сам грешан, али молим те због оца. Онда ми је Он показао пут: 'Питај оног човека који сређује башту поред ограде'.

- Јел Македонци кажеш? Јел знаш да њих не бих нашао да ниси мене питао. Они су ти једноставно на два километара одавде, Београд је ово, а ја их игром случаја познајем. Али данас сам добре воље. Пратите мој ауто.,,

Испред куће саграђене рукама вредног исељеника из Куманова стојала је млада жена. Лице јој је било сво у упитницима. А затим и у сузама. Загрлила ме је јако. Нисам ни ја могао да сакријем сузу. Узимајући ранац из таксија, таксиста ме је питао: 'Јеси ли нашао људе ? Нисам нашао људе. Пронашао сам своју сестру'.

Београд је чудан град. Колико је и леп. Никада не реци никада.
'Нека вера буде задње што изађе из твог срца' – опоменух себе.

Ненад Марковић