Поетски траг Црњанског на вечитом путу ПДФ Штампа Ел. пошта

Станчић и Здравевски30. јун 2012.

Књижевно вече посвећено поетском делу великог српског писца Милоша Црњанског у оквиру летњих програмских активности Споне, уприличине је у простору скопског кафеа Ли, где су љубитељи писане речи уживали и директно учествовали у обради песама на радионици коју је је водио професор књижевности Ђоко Здравевски.

Поздрављајући учеснике радионице, председник Споне Милутин Станчић је подсетио да је у циклусу редовних књижевних радионица Центра, априла лане, обрађиван лирски роман Милоша Црњанског „Дневник о Чарнојевићу", а ово књижевно вече је посвећено његовој посезији. Подсетио је да је књижевно дело Милоша Црњанског обимно, разноврсно, за критику на почетку чак и непријатно изазовно, до контроверзности, оспоравано углавном од – незналица.

ОписЦрњански се афирмисао као песник, али несумњиво и пре свега као приповедач, романсиер, драмски писац, путописац, есејиста, писац мемоарске прозе, вечити путник истраживач чији су трагови остали делом неизбрисиви.

Модератор песничке вечери Ђоко Здравевски је на самом почетку увођења учесника радионице у поезију великог Милоша Црњанског рекао да иако му српски језик није матерњи, сваку песму ће читати изворно, што је могуће ближе „оригиналу", будући да се за то посебно припремао, што се током казивања потврдило на најбољи могући начин.

Указујући да је Црњански значајан представник послератне, (мислећи на Први светски рат), генерације српских књижевника ескпресионизма, али са својим подправцем – суматраизмом, Здравевски је подсетио да је његова песма Лирика Итаке објављена 1918. у Београду – на почетку и те како – оспоравана. Одабране стихове је објавио 1954. а Ламент над Београдом 1956. године.

ЦрњанскиСуматризам је поетски, филозофски и животни став који је Милош Црњански прокламовао у свом песничком фесту Објашњење Суматре 1920. године.

Под утицајем експресионизма и футуризма, како је записано, Црњански је већ током Првог светског рата постулирао принципе авангардног програма, за који је увео термин суматризам. Његов концепт покрива најважнија места савремене авангардне уметности: примарну снагу, сукоб између цивилизације и природе, као и наду за нови почетак. Суматризам је био заснован на визији космичке хармоније.

- У нади да највећи део учесника махом познаје и изузетно богат животни пут писца, уверавамо се да је Милошу Црњанском, човеку изузетно немирног духа, читав живот прошао у путу и трагању – рат, Париз, Рим, Лондон...све до повратка у своју Србију, у Београд где је и умро, подсетио је Здравевски, набрајајући његове песничке бисере – Пролог, Химна, Серенада, Нове сенке, Ја, ти, и сви савремени парови, до послератног Епилога лирике – Итака.

Песнички тренутакЦрњански је у неким периодима оспосраван махом од бледих критичара, а како је записано и на радионици истакнуто, „нападале су га незналице". Био је и остао близак посебно са Растком Петровићем и Станиславом Винавером.

 

У расправи на радионици о поезији али и животном путу и укупног делу Милоша Црњанског учествовали су Милутин Станчић, Трајче Стамески (који је био модератор у Спони када је лане обрађиваван „Дневник о Чарнојевићу"), Дејан Стојановски, Татјана Б. Ефтимовска...кроз подсећања на делове животног пута од одрастања и школовања у верским установама преко ратних искушења и стваралачког опуса у западном свету, до краја у Београду.

На радионици- Црњански је допадљив, а неким својим песмама успоставља и дијалог, на пример са стиховима Бранка Радичевића, рекао је Стамески, упоредивши песничко вечито трагање са делом неким лирких приказа македонског књижевника Радована Павловског...

Татјана Б. Ефтимовска је истакла романтичарски траг Црњанског и хипермодернистички пристп за аутора васпитаваног у верским школама, који је „прилично јеретичан будући да му је рат био велика школа"... Његова поетика је мање експресионистичка а више романтичарска и ту и лежи одговор зашто није био прихваћен - пример из песме Химна „немамо ни Бога ни господара, наш Бог је крв..."

Здравевски је на крају радионице изузетно надахнуто прочитао њему, како је рекао, врло омиљену песму Милоша Црњанског, Ламент над Београдом.

Ламент над Београдом

ЈАН МАЈЕН и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него само чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове и језде,
и урлићу: " Прах, пепео, смрт је то."
А вичу и руско "нићево" -
и шпанско "нада".

Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
са Авалом плавом у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћес ме, знам, узети на крило своје.

У обрадиЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шејк што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи, невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се "Леихе! Леихе! Леихе! " дере.
Други ми шапуће: "Кадавере!"
Треци: " Леш, леш,леш."

Ти, међутим, шириш као лабуд крила,
заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
Ти будиш веселост, што је некад била,
кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
У Теби нема црва, ни са гроба.
Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
У Теби један орач пева, и у зимско доба,
преливсши крв, као вино, у нови мех.
А кад ми клоне глава и буду стали сати,
Ти ћес ме, знам, пољубити као мати.

ЧитањаТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубави, гондоле, и на небу, Мљеци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мени дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и штецци,
што остају за нама на земљи, и, у трави.
Па кажу: " Ту лези паша! - Просјак! - Пас!"
А вичу и француско "тоут пассе".
И наше " прошло".

Ти, међутим, стојиш над широком реком,
над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
Ти певаш ведро, са грмљавином далеком,
и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
У Теби нема моје људске туге.
Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге,
а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
Твој ће багрен пасти на ме као киша.

ЛИЖБУА и мој пут,
у свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрсће ко прут
и преносим и земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне сени,
што ми кажу, да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу " нао, нао, нао"
и наше " не, не".

РадионицаТи, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
до звезда, што кажују пут Сунцу у твој сан.
Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
сто удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
Теби су наши боли ситни мрави.
Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћес ми, у сну, бити, Ти.

ФИНИСТЕРЕ и њен стас,
брак, пољупци бура што је тако силне била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, у прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан.
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи "томбе" и "сомбре".
Па крешти њино " омбре, омбре". -
и наш "гроб" и "мрак".

Ти, међутим, крећес, ко наш лабуд вечни,
из смрти, у крви, према Сунцу, на свој пут.
Док мени дан тоне у твој понор речни,
Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћес, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље, руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.

УтисциЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више,
него нека пена, тренуци, шапат у Кини,
што шапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни jанг, ни jин,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.

Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
Кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.
Крв твоја ко роса пала је на равни,
Ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
Грлим још једном на твој камен стрми,
И тебе, и Саву, и твој Дунав тром.
Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
Име твоје, као из ведрог неба гром.
А кад и мени одбије час стари сахат твој,
То име ће бити последњи шапат мој.

ПодсећањаСуматра

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.Помислимо: како су тихи, снежниврхови Урала.
Растужи ли нас какав бледи лик,што га изгубисмо једно вече,знамо да, негде, неки поток,место њега, румено тече!
По једна љубав, јутро, у туђини,душу нам увија, све тешње,бескрајним миром плавих мора,из којих црвене зрна корала, као,из завичаја, трешње.
Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,на Месец са запетим луком.И милујемо далека брдаи ледене горе, благо, руком.

Прича

Сећам се само да је била невина и танка

и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

Милош ЦрњанскиДело

Милош Црњански је рођен 1893. године у Чонграду у Мађарској. Нико од великих српских писаца није имао тако буран живот као он. Основну школу је завршио у Панчеву, гимназију у Темишвару, а студије на филозофском факултету које је започео у Бечу, завршио је у Београду после рата...

Спада у ред најзначајнијих и најплоднијих писаца српске књижевности. Имао је занимљив живот испуњен идеолошким и књижевним сукобима, службовање у дипломатским претставништвима у Берлину, Риму, Лисабону и Лондону од 1928. до 1945. године, и емиграцијом све до 1965. године када се враћа у домовину.

Он је свестрана стваралачка личност. Припада генерацији младих авангардних песника непосредно по завршетку Првог светског рата, а његова "Лирика Итаке" (1920) представља прекретницу не само на мотивском и стилском него и на поетичко-теоријском плану.

Написао је -збирку песама "Лирика Итаке", поему "Стражилово", кратак лирски роман "Дневник о Чарнојевићу", путописе "Љубав у Тоскани", "Писма из Париза", романе "Сеобе", "Друга књига Сеоба", "Роман о Лондону"... Објавио је и драме „Маска", „Конак", „Никола Тесла", као и неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Милош Црњански је умро у Београду, 30. новембра 1977. у 84. години живота.

 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић