22. мај 2012.

Живети у малим градовима

Насупрот ингениозним пустарама мегалопилиса, далеко од хиперурбанитета белосветских велеграда, куцају дискретна срца малих градова. Када се мало размисли, једна мала варош, Богу иза леђа, може бити подједнако комплексна колико и мегалополис.

Лепо је једном рекао сликар Миљенко Станчић, који се никуда није мицао из свог дубоко стварног и митског Вараждина. „Провинција је моја мера“. Уосталом једна хеленска мудрост каже да се град не сме распростирати даље од места до којег допире одјек људског гласа. Зато је добро што се појединим мојим пријатељима и мени заломило да живимо у малим градовима, као какво братство усамљеника, јер у малом граду човек осетљивог духовног и душевног састава има дивну могућност да буде ушушкан, добро скривен. Добро је живео онај који је био добро скриве, пише овидије.

Пожега је једини град у Србији који има савршену урбанистичку структуру. У кружни центар уписан је крст за све улице које се секу. Тај крст је отеловљење апсолутног. Пожега је град који за мене има тајанствено, готово митско значење. Упркос томе што Пожега има изузетно тешко биопоље, отровано тешким чалмама ониричних магли које се, с јесени, спусте с околних планина, ја њу као своје стално боравиште, као место многобројних мојих полазака осећам љубављу и крвном приврженошћу који ни моји најближи пријатељи не познају.

Имам присан, сроднички однос према сваком углу, капији, тераси од кованог гвожђа, балкону, улици, липи. (Да овде не говоримо привржености неким личним тежиштима у граду – библиотеци, градској галерији, пошти, а богме и банци, у коју с времена на време пристижу искамчени хонорари). Кад хиљадама пута прођете поред, рецимо, неке капије од кованог гвожђа или поред неке куће с двориштем пуним божура, георгина или јоргована, то никако не може бити безначајно, зато што та капија и то двориште постају важне чињенице вашег живота. Улице родног града по којима смо неизброј пузта прошли (било за студних сивих магли, било у јуну кад расцветале липе стану отпуштати своје заводљиве миомирисне парфеме, јесу улице наше суштости. А све се то транспонује у песништву.

Одувек ме је фасцинирао кружни центар Пожеге у коме сам видео пандан космограму. У тај круг, који отеловљује свеукупност, целовитост, првобитно савршенство, сопство и, напосе, Бога, нимало случајно, својим шетњама описивао сам спирале. Моје песме би биле посве другачије да живим у Буенос Ајресу, Бомбају или рецимо Њујорку, тој вавилонској циглани. Мале вароши с двориштима пуним ружа, јоргована, божура, перуника, хризантема или георгина – ето, то би могла бити слика Србије блиске мом срцу.

Али читалац никако не би требало да помисли да ја овде славим српску варошку кич-идилу. Ја само хоћу да преосвештам мале градове у њиховој паланачкој (да не кажем космичкој) конкретности, вароши изгубљене у времену, а опет са животом у пуном врењу, на корзоима и променадама навече; да одуховим и сакрализујем чамотињу глувих недељних поподнева у провинцији она маглена јесења сумрачја кад се нема куд отићи, елегичност старе и топле српске архитектуре, грацилност старинских капија и тераса од кованог гвожђа, мале занатске радњице испред којих кљуцају симпатични врапци, хулигани, девојчице што испред мог прозореа играју школице прескачући из овог у наредни век и миленијум, дечаке што чак и ноћу испред чкиљавих лампиона пикају фудбал, који онако округао, буди неизрециву жедњу за далеким округлим световима.

Драган Јовановић Данилов

Књижевник из Пожеге

текст је објављен у листу Политика (Панорама Пожеге)