21. мај 2012.

Та критичка нота учесника књижевне радионице некако се провлачила током читаве анализе дела коју је изузетно надахнуто и присно водила млада руска професорка књижевности Ана Ростокина у са сарадњи са профероом Ђоком Здравевским.

Непосредношћу која просто плени, шармантна Ана Ростокина је на одличном српском језику најпре захвалила на указаном поверењу и прилици да у „Спони" учествује у обради Селимовићевог дела „Дервиш и смрт", тим пре што је управо тај аутор према њеним оценама један од представника из врха светске литаратуре којем и сама посвећује изузетну пажњу. Управо зато је са нескривеним изненађењем примила информацију на радионици да дело једног таквог великана светске књижевности више није у лектири наставног програма образовног система у Македонији.

Сви главни ликови у роману Меше Селимовића су вишеслојни и зато и сама композиција и стил у књизи делују тешко, признала је Ана Ростокина. Посебно је истакла „нит у основи романа изражену преко ликова антипода - Ахмеда Нурудина и Хасана, које су „као две супротности, које се међутим, привлаче чинећи тако неки шарм или можда и магију романа у томе што се свако може препознати у томе".

- Два пута сам читала роман и други пут сам се потпуно поистоветила са Ахмедом Нурудином, а уз све то и Хасан је један невероватно ведар лик који привлачи и можда негде подсесно бих хтела да будем таква, открила се у уводу симпатична гошћа „Споне" из Русије.

Пријемчивим одабиром делова који су осликавали живот аутора, уз истицање готово верске доследности читаве његове породице и њега самог комустичкој идеологији што је утолико драматичније доживљено убиство његовог брата заточеника злогласног Голог отока.

Она је обухватила и у кратким цртама живот Меше Селимовића, потенциравши драматику губитка његовог брата заточеног на Голом отоку. Чекајући да боли и мрачне емоције релативно умину, преточио је та тешка осећања у роман „Дервиш и смрт", чија је радња, како је приметила, „према свим истраживањима, највероватније смештена у 18. век", али са веома јасном алузијом и аутобиографском потком из свега што га је задесило у том добу комунизма којем је толико био слепо одан...

Комодератор Здравески је веома сликовито дочарао два типа ликова у роману, „један монах - дервиша, и други сасвим обичан човек, жељан живота. Један Ахмед Нурудин, други Хасан."

Он је међутим настојао на изнесе и извесну дозу властитог тумачења неких снажних метафора у роману „Дервиш и смрт" посебно у осликавању пролазности времена и живота у њему.

У том настојању истакао је део с краја 14. поглавља књиге: „Вријеме је до сад било море што се полако гиба међу великим обалама Сад је личило на брзи ток ријеке која неповратно односи тренутке. Ни један не смијем изгубити, за сваки је везана једна могућност..."

Ту је по његовим речима, осликана и основа садржана у првом делу – море, а у другом река која отиче...тренутак као – вечност...оличење живота и погледа на живот у лику Хасана. А, Ахмед, који и није можда у класичном смислу – дервиш, са две деценије свог живота изван света, јер за њега и не постоји реалност. Он је сав препуштен Божијој вољи. Ахмед спаја два времена. Митски део и овај други. И оно што је породични ручак, и оно што је молитва. Ссупростставља се напретку. „Хасан много више мудар, док је Ахмед час једно, час друго..."

На ту слику се надовезала и Ана Ростокина скицом Ахмеда ...„ја нећу постојати, ја ћу бити мали сићушни мали ћелебџија, нећу се супростставити..."

- Ахмед полако почиње да схвата сво то зло око њега, и ја имам једну омиљену реченицу у првом делу, ... не зна како да се носи са свим тим, са тим новим околностима. „Ја немам два срца једно за љубав друго за мржњу", истакавши да је можда срж свих проблема и боли коју Ахмед носи што је превише егоцентричан...

Татјана Б. Ефтимоска, професорка у скопској гимназији Нова била је међу оним учесницима у дебати радионице која је потврдила критичке оцене и стање гледишта због несхватљиве потиснутости и недовољне заступљености дела Меше Селимовића. Такве оцене су изнеле проф. Благица Сековска, Мирјана Глигорова, Александра Иванова, Јанинка Намичева...

Татјана је признала да је очарана најпре романом „Дервиш и смрт", а потом и „Тврђавом". Изнела је оцену да се махом сви негде у себи препозбајемо у Хасану, али, дубље зашавши у оба лика...Један са контемплацијом, други са акцијом. „Ова ми је књига, много важна у животу, а „Тврђава" још више..."

У општим оценама веома снажним порука дела, преливањем љубави у мржњу и (не)дозвољивог преузимања опасног права за суд и осуду у своје руке, на радионици је исказана и недовољна, па можда и недоследна осликаност „Дервиша" најпре раније у филму, а потом и у представи Народног позоришта из Београда, са маестралном улогом Нудурдина – актера Николе Ристановског.

Светске вредности

Меша Селимовић рођен је 1910. године у Тузли. Прве две године другог светског рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народно ослободилачким покретом, а 1943. прешао је на ослобођену територију. У Комунистичку партију Југославије ступио је 1944. и прешао у Београд где је обављао значајне политичке и културне функције.

Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор „Босна-филма", директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост".

Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.

После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета" (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине" (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља" (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина" (1965).

„Дервиш и смрт" (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи режим Јосипа Броза Тита који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни.

Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка.

Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.

Роман „Тврђава" (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. „Тврђава" је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија" затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и „Тврђава" је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.

Након романа „Острво" (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе дела: „Дјевојка црвене косе", „Писци, мишљења и разговори", „За и против Вука", „Круг" и „Сјећања" (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.

Посвећеност делу

Ана Ростокина је рођена у Москви 1986. године. Дипломирала је српски и енглески језик на „Ломоносову" у Москви и српску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Тренутно живи и ради у Београду. Преводи поезију са српског и македонског на руски језика. Члан је београдског удружења Трећи Трг...

Нова сарадница „Споне", у свом раду, како истиче, са посебном посвећеношћу прилази делу Меше Селимовића, што је на најбољи могући начин и препоручило за вођење радионице посвећене обради романа „Дервиш и смрт".