29. децембар 2011.

Иако су Срби у Македонији аутохтони народ који одувек живи на овим просторима, деценијама уназад присутна је недозвољива запуштеност српског матерњег језика. Овоме стању понајвише је кумовала тзв. „добровољна асимилација”, недовољна посвећеност српских политичких странака и државних власти проблему образовања на српском матерњем језику, лоша кадровска политика и најзад, по свему судећи  и недовољна ангажованост невладиних организација у изналажењу алтернативних решења.

Са друге стране, свима нама добро су познати поражавајући резултати који говоре да се редовна настава на српском матерњем језику изводи само у три основне школе, у Кучевишту, Старом Нагоричану и Табановцу и да броји свега 192 ђака. Отуда се намеће и питање има ли лека овом хроничном проблему који директно угрожава очувања националног, културног и духовног идентитета нашег народа.

Задњих неколико година трачак наде уливају невладине организације које спроводе пројекте за допунског факултативног изучавање српског језика.

Корени предака

Факултативна настава на српском језику намењена деци и младима српске националности у Македонији је пројекат Културно информативног центра „Спона” који суфинансира Министарство вера и дијаспоре Републике Србије у оквиру Програма за очување и јачање веза матичне државе и Срба у региону.

–Имплементација овог пројекта је почела 24. јуна 2010. године у просторијама „Споне” у Скопљу, а касније је настава организована и у селу Кучевишту на Скопској Црној гори и селу Речица код Куманова, на северу Македоније.

Циљ пројекта је употреба, чување и неговање српског језика, културе, традиције. Ту се подразумева и помоћ деци и ученицима којима је српски матерњи језик и који похађају наставу на српском матерњем језику, обнављање и усавршавање постојећих знања као и усмено и писмено изражавање са лакоћом и без напора.

Крајњи циљ овог пројекта је очување националног идентитета, језика и културе Срба као и одржавање и јачање веза са Матицом, каже професор мр Милена Митић, координатор пројекта.

Настава се изводи кроз креативне радионице за децу и одрасле, једном недељно у трајању од 90 минута. Прва група обухвата децу од пет до девет година која кроз игру, песму, цртање и дружење усавршавају изражавање на српском језику.

–Да бисмо лакше и брже мотивисали децу за разговор користимо тзв. полазне текстове а то су најчешће цртани филмови, бајке, песмице. После тога истражујемо битне моменте у тексту, откривамо упечатљиве слике и појединости и проучавамо главне ликове,  анимирајући и навикавајући тако децу на континурано изражавање на српском језику.

Недавно смо имали представљање поезије Чика Јове Змаја. Деца су упознала песникову биографију и направљен је избор стихова које су научила напамет.

У групи за одрасле су гимназијалци, студенти, интелектуалци и сви они који желе да очувају језик својих предака. Радионице су постављене на сличном принципу, представљају се једноставније граматичке теме, а у другом делу је разговор који се најчешће односи на догађаје и личности из наше историје, културе, уметности, а већа пажња посвећује се и писаном изражавању, каже Нена Ристић Костовска, професор српског језика.

Цветићи „Споне”

Део простора КИЦСМ „Спони” уређен је и прилагођен за потребе малишана који посећују креативне радионице. Уторком од 18 до 19:30 ту се чује дечја граја и песма која одјекује чак до главне скопске улице Македонија.

–Деца воле да певају и брзо уче песмице. „У свету постоји једно царство” је постала наша химна и често је певамо, а „Децу не доносе роде” је била предмет једне „жучне расправе”. Девојчице више воле чика Јову Змаја и често певуше „Ала је леп овај свет” и „Миш је сео у џип”... Као „тазе” анегдота из нашег симпатичног друштванцета  је Јованова жеља. Када смо на једном од претходних часова разговарали о домаћим животињама претресало се свако знање о задатој теми па је он у једном тренутку рекао: „Волео бих да имам коња који ће сутра ујутру да ме „превезе” до школе, толико сам се уморио...”, каже аниматор, Јелена Брауновић, апсолвент на Педагошком факултету у Скопљу.

Родитељи деце, иначе, од самог почетка пружају велику подршку овом пројекту, најразличитијим сугестијама, предлозима, запажањем „у ходу“, а са друге стране, редовно добијају препоруке и савете како да њихова деца најлакше савладају и негују, односно говоре српски језик.

Кућа чува матерњи језик

Речица је село честитих Срба, добрих домаћина, махом ратара, сточара, надалеко познатих по спортском духу, привржености завичају и мелодичности и аутентичности свога говора. Сада погранично село, надомак Куманова, у питомој долини истоимене реке. Основао га је „легендарни” Стоил Томић када се 1922. године са својом супругом доселио из Стајевца код Трговишта, на југу Србије. У каснијем периоду придружиле су им се и друге породице из пчињских села, али и из околине Зајечара, Пирота и Смедерева. Њихови потомци и данас живе овде, у око 140 домаћинстава са нешто више од 550 житеља.

Овој мозаик причи, ипак недостаје још једна важна коцкица. То је она о образовању деце на матерњем српском језику. Први захтев за обезбеђивање ове наставе поднет је одмах после завршетка Другог светског рата. И у каснијем периоду је било бројних покушаја да се ова намера оствари, али нажалост, увек, као по правилу - безуспешно.

–Вероватно је дошао тренутак да се поправља шта се поправити може. Оно што је деценијама било ускраћивано читавим генерацијама Речана не може се преко ноћи надокнадити. У току прошле и ове школске године КИЦ „Спона” у овој средини изводи факултативну наставу на српском језику, споменути пројекат сунфинасиран од Министарства вера и дијапоре Републике Србије. И поред ограничења средстава успели смо да обезбедимо услове за предавања два пута месечно. Ради се у две групе са основнцима узраста од првог до петог разреда. Интерес је заиста велики, готово сва деца у селу, од шест до дванаест година, њих педесеторо, посећују ову наставу. Зато је потребно да се овај пројекат прошири, да деца имају наставу барем једном недељно и боље услове за рад, да се обезбеде потребни аудио-визуелни материјали, додатна школска помагала, лектира, екскурзије, боравак деце у Србији у смислу размене ученика и слично, сугерише Милутин Станчић, председник „Споне”.

Попут других средина у Македонији, истини за вољу и овај крај је карактеристичан по мешавини српских и македонских дијалеката, а свака кућа са својом чељади чува своје језичке карактеристике, специфуичности и особености. Ови људи разумеју значај ових подухвата па често у шали знају да кажу: „ сада се боримо за очување српског, а после ћемо да тражимо патентирање нашег изворног језика”.

–Ми говоримо готово исто, или слично као наши преци и сасвим лако можемо да се адаптирамо на говорно подрује Пчињског округа одакле су наши стари. Али, то није довољно, нашој деци је потребно да науче српски књижевни језик, да се упознају са нашом културом, знаменитим личностима наше историје, значајним догађајима и местима, дакле са оним што ће помоћи да наша деца очувају свој идентитет, каже Валентин  Стоиловић, први човек Месне заједнице и тамошњег узорног спортског колектива Фудбалског клуба Речица.

Очувати старо научити ново

Познато је да на Скопској Црној гори постоји висока концентрација аутохтоног српског становништва, али да се редовна настава на српском матерњем језику изводи од 1992. године у ОШ Ћирило и Методије у селу Кучевишту.

У селу добро ради и невладин сектор па је у оквиру Српског културно-просветног и информативног центра „Вук Караџић”, и ове 2011/2012. године, после стартног уводног пројекта Споне, јачањем капацитета домаће асоцијације, почетком октобра, требало је да се настави са спровођењем наставе неформалног факултативног, допунског изучавања српског стандардног језика коју суфинансира Министарство вера и дијаспоре Републике Србије.

– Поред изучавања српског стандардног језика које се односи на основне језичке јединице, наши полазници проучавају и теме из српске књижевности, културе, историје...

Посебна пажња поклања се специфичним карактеристикама аутохтоних Срба региона Скопске Црне горе, у смислу дијалектолошке, фолклорне и етнографске посебности. Једини језички код многим генерацијама наших предака била је ова најјужнија варијанта призренско-тимочког наречја коју чувају и младе генрације на нашим просторима, а желимо да тако буде и у будућности.

Предавања се одвијају једном недељно у трајању од два школска часа за сваку групу. Полазници курса су подељени у пет група по дванаесторо, узраста од седам до седамнаест година.

Настава се одвија интерактивно, делује се у правцу да се и полазници укључе, а материјал који се предаје адаптиран је узрасту и интересу самих полазника, рекао нам је председник Центра, Богољуб Нинић.

Буђење интереса

Битољ је град богате прошлости и знаменитих људи, културни, административни и образовни центар Пелагоније. Историјски у Битољу су уграђене многе нити културних прожимања Срба, Македонаца, Цинцара...Према последњим статистичким подацима из 2002. године у њему живи 540 Срба. Окупљени су у две невладине организације - Заједница Срба у Македонији, месни одбор Битољ и српско македонско друштво „Срма”.  Битољ је познат и по томе што се српски језик увек и радо у њему неговао. Говорили су га трговци, уметници, професори, лекари, адвокати, официри, студенти, људи разних националности и вера који су у њему живели.

–Редовна настава на српском матерњем језику у образовном систему изводила се до 1990. године у ОШ Гоце Делчев и то у једном или два одељења, у зависности од броја ученика.

Иначе, факултативна настава на српском језику, пројекат Заједнице Срба, почео је 7. фебруара 2009. године и ово је трећа узастопна сезона. Наставу изводи Јасмина Чалмовска, професор српског језика, која је дипломирала на Филолошком факултету Београдског универзитета. Морам да напоменем да она то ради без икакве финансијске надокнаде. Настава се изводи сваке суботе у 12 сати у трајању од два школска часа, односно 90 минута и прати је 20 ученика, каже координатор пројеката, Зоран Жугић.

Додаје примедбу да иако се пројекат одвија узастопно три школске године, до сада је само једанпут финасијски подржан од надлежних институција. Наиме, Министарство културе Републике Србије, 2008-2009. је суфинасирало рад са скромних 100.000 динара на којима су Заједници Срба и данас захвални.

–И поред достављања пројеката и молби достављених амбасади Републике Србије у Скопљу, министарству културе, министарству дијаспоре, саветнику председника Тадића,  Млађану Ђорђевићу, од споменуте 2009. године наовамо ова деца су од стране споменутих органа потпуно заборављена, али ми ипак опстајемо и пројекат се и даље спроводи, изричит је Жугић..

Локална самоуправа и органи власти Републике Македоније, каже, такође нису заинтересовани да помажу рад на овом пројекту.

–Једина светла тачка нам је почасни конзул Републике Србије у Битољу господин Сиљан Мицевски који је у сваком тренутку спреман да помогне и мислимо да би без његове  помоћи и подршке тешко да би опстали.

Упркос свим тешкоћама, интерес за ову врсту наставе у Битољу је сваке године све већи кажу у Заједници Срба. Родитељи се редовно ангажују да помогну, постоји и одлично кадровско решење, потребно је још да у идућем периоду буде више слуха од надлежних.

Е.Р.С.