25. јун 2011.

Збирка песама „К'д се огњиште угаси", у најновијој књизи Стојана Арсића, промовисана је синоћ у амфитеатру Филозофског факултета у Скопљу, пред великим бројем љубитеља писане речи, пријатеља, колега аутора - просветних радника, културних посленика.

Рецензију о најновијој књизи песама Стојана Арсића, (издање Академског печата из Скопља), написали су Драган Стојановић и Славка Арсова.

- Разнородног су тематског плетива и стилског кова песме Стојана Арсића, у његовој најновијој збирци „К'д се огњиште угаси", писане на дијалекту југа Србије у најширем географском смислу (Врање, Бујановац, Прешево и Кумановско-пчињски регион севера Македоније).
Оно што се из богатих наслага дијалекатског говора, турцизма, арапских речи и провинцијализма, пробија, понекад као сребрна измаглица над Маравом, каткад и као „исцерена уста кораве замље", то је жал за старим, што мирише на босиљак и тамјан и што греје срце. 

А душа јужнњачка не само да је болна, него је млого болна од скитачке носталгије, од крика над закоорвљеним прагом сиротињског, али топлог дома и над срушеном црквом у селу, па је од жал и поп умреја. 

То је болна успомена на усамљеног, остарелог оца који сину јавља да је „у село и време залудело" и да се никако не вр'ћа. Душа је сва у ритама, поцрнела. Грнате гу лечив. Неку своју у дзвезду тражи, што личи на њу и што измиче као неузвраћена љубав. А ту љубав не можеш у „т'мну т'мницу" да затвориш. Не можеш да се скрасиш „свртку си немаш" али, кад године лазив, кад се како деда Арса смалиш, томе малом човеку душа на рајска врата зачука, јер му је капија вазда била отворена, а позади себе увек је на сиротињу нешто фрљао.

„Чемпрее село, Чемпрее душа", каже песник, а душа се „виљка на сол и леб". Песме Стојана Арсића обилују дивним провинцијалним синтагмама које су значењски слојевите и дескриптивне као упечатљиве слике: небо вршник покрило село, мумуруз дукат, жито што се луее, човек тражи „сал трошку срећу".

Драгоценост ове збирке је у богатом дијалекатском говору југа Србије. Наречја се препознају, воле и богате матицу језика једног народа. Чувају дух прохујалог времена и генерацијама које долазе помажу да их боље разумеју, навео је Стојановић у рецензији коју је, због његове спречености да допутује из Београда у Скопље, на промоцији прочитао председник Културно-информативног центра Срба у Македонији „Спона", Милутин Станчић.

Ова поетска хроника „испевана" у првом лицу, са аутобиографским елементима, на известан начин представља опраштање аутора са врањским родним крајем, у ствари, то је збирка народски речено, породично ноктурно, истиче у рецензији Славка Арсова.

- Кроз песме у овој збирци се прелама драматика некадашњег живота на родном огњишту, судбина сељана, песникових пријатеља и ехо нежних љубавних трептаја. И у овој зборци аутор гради свој препознатљив систем. Његов лирски пој је вишестрано прихватљив. По многим својим елементима, стихове Стојана Арсића прихватамо као сведочење прохујалог времена, као аутентични запис пролазних тренутака, догађаја, маштања, на својој родној груди и то „испевано" на распеваном врањанском дијалекту који нас увек асоцира на бесмртну Коштану, Боре Станковића.

„Не терејте ме да гу забраву
Не праћајте ми абер по други,
Тај се лепотиња на пут не наоди
Нит гу мушка рука
По сокаци води"

Наслов Збирке песама „К'д се огњиште угаси", одмах асоцира на огњиште којег више нема, но, у овом случају, аутор не истиче тако нешто, већ више наглашава осећај према том огњишту, окреће се времену проведеном на том огњишту, према њему блиским људима, према свом људском бићу, идентификацијом у преносном смислу једне животне драме. Кроз стихове испуњене горчином, болом, али не и патетиком, већ пркосним сазнањима, о неминовности живота, његових емотивних пробоја. Чини се да прозаичан наслов „К'д се огњиште угаси", у себи садржи неку песникову опсесију према огњишту, наводи Славка Арсова.

„Гаси ти се огњиште чорбаџи Арсо,
Докусурише те године посне,
Прошло ти лето пресуши пресуши
Овај бунар ти секна..."

Веома надахнуто, са пуно емоција, од насловне, преко „Фали ми", „Писмо за сина", „Деда Арса", „Не терајте ме", „К'д пођеш од Врање"... до „Теби нано", посвећене мајци, песме је казивао – аутор, поздрављан бурним аплаузима и понеком сузом у очима искрених љубитеља његове поезије.
Својим учешћем промоцију су улепшали ученици Стојана Арсића, затим чланице Руске вокалне групе „Чајка", млађани Рахим Захири, на клавиру.

Поетска нит родног краја

Стојан Арсић је један од ретких писаца који живи и ради у Скопљу и ствара и на македонском и српском језику. „Последњи је Мохиканац" који песмама писаним на дијалекту Врања, ширег подручја југа Србије и севера Македоније, надахнут носталгијом за старим из прохујалих времена, одржава везу са ропдним крајем.
Лане је објавио књигу поезије за децу на македонском језику „Раскрилени пораки" – (Крилате поруке). Свој израз је неговао песмама, углавном за младе, третирајући љубав као тему. То се осликава у његовим песмама из збирки: „Графити исписани по души", „Глас подсвести", „Топлина осоја". Објавио је и збирку за децу „Шарене ноте". Рукопис песама – „Врање у срцу", писана на врањском дијалекту.

Арсић је рођен 24. јула 1952. године у селу Жбевац код Врања. У Скопљу живи од своје друге године. Већ пуне три деценије у главном граду Македоније, ради као наставник.