27. мај 2011.

Једна од најлепших књига у српској књижевности, кратки роман, „Проклета авлија", Нобеловца, Иве Андрића, обрађена је синоћ у оквиру циклуса књижевних радионица у просторијама Културно-информативног центра Срба у Македонији „Спона" у Скопљу.

Писање романа "Проклета авлија" Андрић је започео између два светска рата, а довршио и објавио 1954. године. Самтра се ремек – делом српског писца.

Попут других Андрићевих романа, изузев „Госпођице", „Проклета авлија" је окренута историји. Но, на други начин од сликања вишеградске, травничке и сарајавске хронике...

„Проклета авлија" је назив познате цариградске тамнице, у коју је из неоправданих разлога доспео фра-Петар из Босне, кога су послали у Стамбол да обави неке самостанске послове. Укратко, сиже ове маестралне књиге, стаје у томе да турске власти ухвате неко писмо упућено аустријском интернунцију у Цариграду, у којем је било описано прогањање верника од турске власти и сумња падне управо на фра-Петра. Бива ухапшен и затворен у истражни затвор – „Проклету авлију", где је остао два месеца док га нису послали даље.

Ова књига припада каснијем периоду Андрићевог књижевног стварања и он се њоме опет враћа босанској прошлости и мотивима људске трагике и изгубљености.

Модератор вечери у Спони, Лавинија Шувака је врло сликовито, спонтано и ненаметљиво увела учеснике у дело.
Увод је посветила сугестији за слободнијем окретању онима који тек почињу да читају, или уопште не читају. „Андрићева једноставност приповедања, заснована на искуству традиционалног усменог приповедача заправо је највећи разлог читаности и популарности његових дела. Може га читати свако, чак и онај човек који никада није читао, или почиње да чита у шездесетој...а у свему томе најбитније је читаочев доживљај..."

- Андрић је баш писац који је као поручен за почетак читања. Сматрам да његову књигу, попут Авлије", на пример, може слободно да узме човек који никада није прочитао ништа друго. И, да му је питак, независно колико година има так читалачки почетник. Као моја бака која је почела да чита са својих шездесетак година. А, може бити добар и за повратак, после великог читалачке паузе, рекла је Шувака.

Учесницима радионице је изнела лични став да књига није за затворени круг паметних људи, или само интелектуалаца, проверених читалаца. Можда је баш Андрић, каже, добар за проширење садашњих и будућих пријатеља књиге. Чак и код оних који су ретко, или никакако са књигом у руци...

Милутин Станчић је указао на значај таквог приступа констатацијом да се баш на радионици посвећеној Андрићу појављују нови читаоци, који су раније "прескакали" друге ауторе, независно на њихову читаност и популарност.
"Проклета авлија", на пример, како је ракао, као редовна лектира у средњој школи, често "заборављена", да се напросто не може препричати, а када јој се човек наврати, потпуно заборавља њено дејство од првог читања, доживљава је изнова у другом времену...

Незаобилазна лектира 

Шувака и Станчић су у низу наведених примера приповедачке мајстореије аутора, указали на слике неких режмских оквира који су свуда исти, ма они били у модерно доба, или у далекој прошлости. Указано је на специфичност саме терминологије босанке оријанталне законодавне власти, са лепим примесама касабе, авлије, хапсане...

И Карађоз, обилазећи Авлију, наставља игру.

- Нека ми само нико не каже за неког невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво. Сваки, дабогме, каже да није крив, али за толико година, колико сам овде, ја још нисам нашао да је неко без разлога доведен. Ко овде дође, тај је крив, или се макар очешао о кривца. Овде невиног човека нема. Али има их на хиљаде кривих који нису овде и никад неће ни доћи, јер кад би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе...

Дејан Силјановски је са осталим учесницима на радионици поделио мислење о оценама савремене критике које је на неколико места, из различитих земаља прочитао, да је ово најбоље, или прво дело Андрића, како у Србији, тако и у Босни. Основа је у оцени да је са тако мало речи Андрић рекао готово све. Сиљановски међутим, остаје на личној процени да је Травничка хроника најбоље Андрићево дело. Изнео је и сазнања да је Андрић још у раној младости био под снажним утицајем Кјеркегора, уз становиште страха, стрепње да зло побеђује, чак и у њему самоме. То се види из његових писама када је има једва нешто више од 20 година.

Лавинија Шувака се у неколико наврата веома прецизно, концизно навраћала на то маестрално плетење приче, попис ствари, читањем делова и навођењем на расправу, темом - како поједицни постају чудни, по чијим проценама се такве етикете "додељују" и ко их све "заслужује"....

У дебати, Јасна Петков Стојановић, указује на паралеле саме нарације са новим "трендовским" начином живота. Да је и та лудост која се провлачи кроз књигу, заправо "тренд". Велика је борба за опстанак у свету, искуство је неминост, чак и за неискусне, а како је оценила "и бајке су неко искуство"...

Валентина Ђуришић, на то се надовезала социолошким погледом да се човек заправо труди да се прилагоди систему. Они који то не успеју, "штрче", и, зато често од друштвене средине, независно каква она била, бивају проглашавани – "чудним", по некада чак и "ненормалним"...

На сечиву између невиности и кривице

Слободан Беличански је сугерисао паралелу Андрећеве "Авлије" и Чеховљевевог "Павиљона број шест".

У погледу вредновања невиности и кривице, Белилчански је посећањем на студије права, обрадом материјала Кривичног права, у фази историје кажњавања, рекао да се стигло до историјски потврђених и научно доказаних сазнања како је све до Француске буржоаске револуције било периода када се кажњавало не само забрањено мислење, него чак и за недозвољено сневање. Нису биле дозвољене преступне мисли мајке која носи грешан плод...Цитиран је случај у Француској, где је човек сањао владара са исказаним непријатељским намерама. Када је тај сан открио властима, човек је био – погубљен.

- А, по питању о оној танкој, често и невидљивој граници између разума и лудила изјашњавали су се стручњаци са позиције психијатрије која је традиционално на тај проблем гледала у смислу да ли нечије владање одступа од понашања одређеног просека. Испада да се човек у том погледу треба задржати у оквирима просека и да не штрчи. Одатле и страх да ће бити искључен. Будући да у овом делу о томе веома успешно говори Андрић, упућујем на предлог за дружење са још једним аутором.  На пример, Чехов и "Павиљом број шест". И, два изузетно добра филма, рађена према делу "Павиљон број шест", један снимљен за ТВ Београд, са Слободаном Перовићем у главној улози, и руски филм где се обрађује такође Чехов, али на једна другачији начин, смешом између документарног и играног филма. Пред камером су млади, савремени људи и они други, стигматизовани као душевно болесни. А, гледајући филм поставља се питање, како су ови људи оквалификовани као – луди. Ипак, заслужују третман као и сви остали, рекао је Беличански.
Примето је да та паралела између Андрића и Чехова просто мами, иако су стварали у различито време, "Проклета авлија" једноставно води према "Павиљону број шест" и обратно, "Павиљон број шест" води према "Проклетој авлији"...

У дебати је учествовал и Јанинка Невчева, која је поново, као и на претходним радионицама, веома искрено, готово у исповедном тону открила да је себе пронашла у размиљањима неколико Андрићевих ликова, сучељавањем погледа на траговима трагике људске егзистенције.

Врхунац приповедачке прозе

Ове године обележава се 50 година од додељивања Нобелове награде за књижевност најплоднијем и најпревођенијем српском писцу Иви Андрићу.

По мишљењу 27 анкетираних српских писаца у дневном листу Политика током марта и априла ове године, роман „Проклета авлија" сматра се врхунцем српске приповедачке прозе у 20. веку, а судбину најбољих сликара мрачних догађаја протеклог столећа деле и Кафкин "Процес", као и роман „Мајстор и Маргарита", Михаила Булгакова. У том вртлогу књижевност се бавила судбином појединца.

Нараторски кругови

„Проклета авлија" није ништа друго него прича о причањима различитих људи из које се шири лепеза занимљивих ликова. Казивање фра-Петра казује Младић који се сећа његовог казивања и он је једина веза између света у Авлији и оног реалног с оне стране зидина у коме је фра-Петар причао своје доживљаје у затвору. Роман почиње тренутком фратареве смрти, односно пописом његових ствари. Казивање онога што је доживео, чуо и видео као затвореник у истражном цариградском затвору је приказивање попут филмског негатива, а ванвременске приче заправо су његова заоставштина.

Концентрични нараторски кругови огледају се у томе шта Фра-Петар прича о Хаиму, Хаим о Ћамилу, а Ћамил о Џем-султану. Круг се затавара тиме што фра-Петар осећа потребу да младом безименом фратру остави причу о проклетој авлији и страдању младог Ћамила.

Равномерним и добро одабраним цитатима модератор је успешно навраћао учеснике на значајне моменте у роману. У приказу свеже хумке на зимској белини као и у усамљености победничког бекства фратра, оних који су га надживели, видимо оно што је ипак, људско, свакидашње, лишено конкретног друштвеног, или историјског оквира. Оно што је сведено само на голу људску егзистенцију. Сва заслуга је у томе што су надживели покојника, а изнад свега стоји ванвременски свет фра-Петрових прича.

Следећи моменат на који је стављен акценат је почетак исплетања приче о затвору и његовим становницима. Сама слика на којој је Авлија постављена је на брду изнад стамболског пристаништа иза чијих зидина се нижу посебне и различите судбине ликова у посебним казивањима. У дати простор ужасног цариградског затвора, који је симбол великог људског страдања, сливају се најразличитије људске судбине, махом несрећне. Од свакаквог олоша, окорелих злочинаца, полулудих сањара, људи различитих по вери, језику и нацији, овај, слободно можемо рећи, микрокосмос представља и одсликава, како је истакао Станчић, јаку дозу оријенталистике, односно султанског режима и закона.

Са неке идејне тачке гледишта, Авлија симболизује неизвесност људских судбина у хаотичном времену назирања краја Отоманског царства. Криминал, незнање, глупост, параноја власти која у свему види нешто сумњиво и пред којом нема невиних, затим страх од различитог, по вери, или нацији, доприноси да тај затворенички простор даје слику потпуне неизвесности човекове егзистенције. Непредвидљивост и неизвесност човекове судбине у микрокосмосу Авлије је олицетворен у лику њеног управника – сулудог Карађоза, чију фигуру нажалост можемо сместити, или препознати у многим савременим амбијентима.

У споменутој лепези ликова по својој упечатљивости истиче се меланхолични затвореник Ћамил. Приказан као жртва у односу на Карађоза. Он заједно с њима носи терет отућености и подвојености. Док Карађоз растргнут између подземља и закона управља Авлијом, као глумац на сцени живота, а питање његовог здравог разума остаје отворено, са друге стране, усамљени Ћамил живи оптерећен питањем - Грк или Турчин? На жалост, не успева да поронађе решење другачије од проучавања и идентификације са Џемовом трагичном судбином па се реализује као усамљеник посвећен науци. Иако из богате породице која му омогућује статус он је несхваћен. Уништен је подсмевањем, незнањем, људском глупошћу, а пре свега бездушношћу малих чиновника у спровоћењу закона.

Смисаона супротстављеност носећих ликова, дакле, Карађоза и Ћамила, не представља ништа друго до хаотичност, а сама нит која дели кривог од невиног је врло танка и представља лудило актуелног друштвеног тренутка, док је сам фра-Петар који игром случаја доспева у Авлију његова жртва.

И поред свега, улогу затвореника коју ће му живот доделити, подносиће спокојно. Неће бити окупиран собом и несрећом која га је снашла већ необичном Ћамиловом судбином. Његово спокојство допринеће њиховом узајамном зближавању чиме ће бити приказан и коначан смисао романа, односно човекову потребу да буде прихваћен од других онакав какав јесте, закључци су књижевне радионице у Спони.