27. март 2011.

Вече посвећено поезији и контроверзама живота Бранка Миљковића, једног од најпознатијих српских песника друге половине 20. века, уз нарочиту посећеност и изузетну посвећеност и интересовање читалаца, одржано је синоћ у просторијама „Споне" у Скопљу.

Пред љубитељима поезије овог српског песника, омаж о писцу и његовом делу говорили су професори књижевности из Скопља Душко Крстевски и Давор Стојановски, док је изводе из поезије Бранка Миљковића читала глумица Македонског народног театра (МНТ) Драгана Боснић Миленковска.

Пре уводних напомена модератора вечери емитован је документарни запис о делу у контроверзном крају кратког живота Бранка Миљковића, трагично окончаног 14. фебруара 1961. године у Загребу.

Смрт Бранка Миљковића, по оценама дела критичара, а и поклоника његове поезије, повод је за крими причу. Цео његов живот се креће на ивици од љубави до смрти. Боемска атмосфера осећа се у његовој поезији. Четири елемента , вода, ватра, ваздух и земља присутни су у његовој поезији као и појам панта реи-да се све креће и мења. Снага поруке – „уби ме прејака реч", као опомена и препорука младим ауторима- „писац престаје да буде писац чим почне да верује себи", подједнако снажно делује и живи и данас, као и у периуду писца, рекао је Стојановски у уводним напомена о Миљковићу.

Писац који је делом и животом доказао и себе уградио у поезију насталу "између љубави и смрти", како је истакнуто, остао упамћен и најавом краја, на само пет дана од трагичне смрти, уочи православног Светог Трифуна и католичког Валентина...

Крстевски је изнео властита сазнања и поимања стечена још из средњошколских дана фасцинаниран песмама и мислима Бранка Миљковића. Подсетио да је још од малена био маркантна личност и желео да буде славан. Зато су га и звали „Балзак из Ниша". Његов сензационализам је толико велики да би био увек у жижи јавности да није тако рано отишао у смрт, остављајући и до данашњих дана низ контроверзи и о званичној верзији – самоубиства у Загребу. Истакао је такође да је Миљковић константно страховао од смрти, али о којој је стално говорио.. Мрзео је комунисте, то није крио, често их најдиректиније и провоцирао, али је написао и најлепшу песму о Јосипу Брозу Титу.

Често и опречни и недовољно утемељени на чињеницама изнети подаци и о животу и делу Миљковића из погледа Петра Џаџићаиз, затим биографа Радована Поповића, Косте Димитријевића, нису затворили полемике и контроверзе о његовој смрти. Да ли се обесио или је убијен у Загребу.

Дилеме

Модератори вечери су најдиректније изнели делове оцена, ни данас незатворених дилема да ли је Миљковић сам одлучио да оде у смрт - вешањем о „дрво" које је више личило на грм", или је на себе навукао гнев до ликвидације од стране хртватских фашиста, или је, пак, „ућуткан" акцијом агената Удбе који су из Београда дошли по специјалном задатку у Загреб, наводно да би спречили Миљковића да објави тек добијене податке о правом пореклу Броза, дијаметрално различитим од званичне биографије... Крстевски је изнео делове званичних записа да је обдукцијом на телу самоубице - Миљковића, било бројних подлива и доказа о насиљу.

Књижевник Гоце Смилевски је у отвореној расправи рекао да ипак треба имати смиренији приступ, јер распироивањем тих контроверзи и теза о некаквох „завери", које нису доказане, а "нису престале и у Србији", неправедно можда и несвесно може бити потиснута порука његове велике поезије за сва времена, односно да се на неки начин може делимично "замрачити његово велико дело".

Не кријући наклоност према Миљковићевој поезији, Ђоко Здравевски је пренео своја властита искуства са Универзитета у Нишу где ради, да култ песника живи у његовом родном граду. То се, каже, осећа и код студената кроз размену мишљења и погледа о његовом животу и посебно великом песничком делу, у савременим комуникацијама преко социјалних мрежа на интернету... 

Са посебним надахнућем и великим актерским даром Драгана Боснић Миленковска, која је и сама изнела импресије Миљковићевом поезијом,  читала је његове песме „Узалуд се будим", „Балада охридским трубадурима", „Похвала свету"...

Животни бљесак

Бранко Миљковић је рођен је у Нишу 1934. године, где и завршава Гимназију „Стеван Сремац".У школском књижевном друштву „Његош" је откривен је његов песнички дар. У Нишу објављује своје прве песме.

Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године. Прве песме у Београду објављује му Оскар Давичо у часопису „Дело", и тиме му отвара врата осталих часописа и издавача. Убрзо потом следи његова прва збирка песама "Узалуд је будим" 1956, којом постиже успех код публике и критичара. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа" у чијој се основи, поред античких, налазе и национални митови и легенде које је уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила".

Награда „Бранко Миљковић" једна је од престижнијих признања које за књигу песама додељује Скупштина града Ниша од 1971. године.

Поред поезије, Миљковић је писао есеје и критике, преводио дела руских и француских песника.