03. март 2011.

Никола Ристановски, првак Македонског народног театра, глумац у жижи интересовања културне јавности. Посебно због изванредно снажног и упечатљивог тумачења лика Ахмета Нурудина у представи „Дервиш и смрт" Народног позоришта из Београда, лане је у Србији „покупио" сва значајнија глумачка признања, освојивши безрезервну наклоност публике, критике, колега...Поново је на кратко – код куће, у Скопљу.
И, овде, када је неки дан примао још једно признање Оскар популарности „Златна бубамара", искрено је са сцене у Универзалној сали публици признао – „много ми значи када сам поново код куће".

Уз добродошлицу драгом госту у „Спони", на почетку разговора некако се просто наметнуло питање – где сада припада Ристановски?

- Често понављам, дом ми је тамо где чувам - скије. Знам при том да је то инфантилна теорија, инфатилан приступ, али не могу другачије ни да функционишем. Ја нисам рођен на Балкану, допутовао сам овде. Отац јесте ту рођен, али шта вреди то, кад је био најурен. Не треба човек да се превише држи за неке флоскуле. Дом се ствара годинама, мој дом јесте Македонија. Али зато стварам домове свуда где се налазе моји пријатељи, са којима размењујем професионална искуства, са којима разговарам о свему што ме интересује, да могу да кажем виц и да видим да ће упалити, да ће ме разумети, насмејати се. У суштини, Београд је једно од мојих омиљених одредишта, и у њему се осећам као код куће, каже Ристановски.

Рођен у Чешкој Острави, 1969. и, са девет година ношен тежњом родитеља (отац Тели и мајка Марика), да се врате у Македонију, стигао је у – Тетово. Каже, почео је детињство у Острави, „коју сви нешто памте јер Звезда оно некада играла са Бањиком", где се као клинац није окушао у фудбалу, већ у тамо популарном - хокеју.

А, у Македонији први додир са глумом имао као средњошколац у Грађевинској школи. Није то била нека љубав према глуми. Да би мало губио од наставе са драмском групом је учествовао на некој смотри средњошколских представа у Осјеку где су освојили све награде. Македонска глумица Нада Гешоска је инсистирала да би Никола требало да пронађе себе баш у глуми, иако му то није било ни крај памети. И, онда је послушао савете, па је пет пута покушавао да прође на пријемнима на ФДУ у Скопљу. И, када су га коначно примили „понављао је године"...али и завршио академију. „Ваљада из ината", каже – „као код највећих љубави..."

- Сада када сте поред „Дервиша", преокупирани и новим ангажманом у „Глембајевима", намећу се нове обавезе и одрицања...?

- Није све ово лако, сва та силна путовања, овде, тамо одлетим, долетим, тамо са представом, овде са животом...Није лако, али било би теже да је другачије него како је. Толико се лепих ствари десило у ове две године, да када помислим на жртву која се придаје, она је – занемарљива, каже Ристановски.

Открива да поред позоришног ангажмана постоје најаве укључења и у неке филмске пројекте и у Скопљу и у Београду. Истиче жељу да би искрено желео бољу позоришну сарадњу Србије и Македоније.

- Народно позориште је поред потписане сарадње са Скопским МОБ, закључило протокол и са позориштем у Подгорици, па ће и то омогућити да се изађе из оквира, ускогрудости, и учмалости. Јер нема логике да глумиш самом себи, учмало, у затвореном кругу, самом себи си добар.
Коначно остварено гостовање представе „Дервиш и смрт" у Скопљу, представља ми задовољство. То је једна „нова награда". Мислим да је представа могла да се игра буквално целе недеље. Има најава за ново гостовање, али нисам у току. Постоји обострани интерес. Драго ми је да сте ви били иницијатори преко општине Центар. Неко мора и да погура, некад су и маргинални, обични, тихи доприноси битни за остварење крајњег циља.
Ја се не нудим, то увек избегавам, али је било понуде те представе за Охридско лето. И то док је била свежа, прве године. У интересу квалитета, све може, све је у игри. Али, када кажеш у интересу публике, одмах је то нека врста алибија, а све је алиби у животу, каже глумац.

- Алиби се види и у оградама типа – „постоје језичке баријере"?

- Све је алиби. С једне стране сулудо, али ипак нормално, и лепо је када видиш да у Београду на последњој представи Атељеа 212 словеначки глумац игра хрватски текст без проблема. То је ствар размишљања. Можда се са мном неће сложити сви, али ме у крајњој линији сви и не интересују, ако неко не почне, то се неће ни десити. Постоје силе које вуку на горе...

За Народно позориште представа „Дервиш и смрт" је посебна прича. И после две године играња у Београду, и даље се тражи карта више...

- Такви пројекти нису јефтини, али очито, није све ни у парама?

- Постоје веома квалитетни театри који и не мора да су скупи. Све зависи, позориште је стоструко јефтиније од филма рецимо. Не мора све да је врхунска продукција, постоје продукције које су подношљиве. Финансијски подношљиве, мада видим да ни паркинзи нису подношљиви. За све треба пара, па ето и за то. Нисам никада чуо причу, „ево има пара, хајде да радимо". Не, увек је обрнуто. „Види, пара нема... Добро, у реду је, причај ми нешто друго"...

- Како сте пробијали ту језичку баријеру, „јака" ијекавица у „Дервишу", па сад „Глембајеви", дакле, један ниво македонско-српског језичког раздвајања, па затим и класичног позоришног?

- Не знам како да вам одговорим на ово питање. Стварно не знам и не могу да вас лажем. И у Подгорици сам радио и тамо се уклапао. Ајде, „Дервиш" је један сегмент који полако и савладавам. То је заправо херцеговачко наречје српског језика. Сада у „Глембајевима", то је, како га ја зовем - Крлежијански текст, говор, језик. Ово му дође као, не играм на македонском, ето нове ситуације за алиби, а поменули смо већ овакву ситуацију. Имам и ја алиби. То је све ствар с једне стране технологије, а с друге нешто много комликованије него што изгледа... Језик се учи годинама, он се не савладава за два месеца. Они који га уче за два месеца, грдно се варају да су га савладали. Ни за две године се не може научити. Језик није само реченица, то је менталитет.
Ја не знам српски тако добро, као нека домаћица, али сам исто тако сигуран, да ни та домаћица, не зна тачно српски језик. Имам среће што играм на књижевном језику и не дам никоме да зна више и боље од мене-.

- То је језичко потврђивање и стално проверавање у великим пројектима са великом одговорношћу ?

- Искрено, некада и не знам више шта осећам, велики је период у питању. Две године се бавим са два огромна пројекта, два велика лика на том језику. Да, све те грдне пробе и говор сигурно да потврђују да сам много више говорио на том језику него на македонском. Једном ме је, за време пробе, неко звао из Македоније телефоном. Аница Добра ме је зачуђено питала, како то говориш, на ком језику човече причаш? Али, сви су језици произашли од једног, како нас учи Библија, тако да, по том питању, немам ни дилема ни предрасуда-.

- Како је текло ишчитавање „Дервиша" пре и за време проба и представе? Како је раније доживљена књига, а како је данас видите ?

- У средњој школи смо је читали као обавезну лектиру. Претпостављам сви. Тада смо неке ствари другачије доживљавали. Мање смо разумели шта од живота, и читања уопште. Никада ми на памет није пало, да се та књига може поставити у театру. То је ремек-дело од романа. Подразумева неку животну зрелост. Дервиш је то. И не само на овим балканским просторима.
То је много важно у једном ширем и већем концепту него што је само овде Балкан. То је највећи светски роман, ту нема дилеме. Сада је, рецимо, дошло као сасвим нормално то постављање, извођење, али раније није било тако. Личне животне исповести, врло специфичне. То је све оно што размиљамо сваког јутра, када устајемо из кревета. Али и када увече легамо. Тешко је оствариво поставком и на филму. Гледао сам филм „Дервиш и смрт" неколико пута. И у њему има финих ствари, добро постављених, уклопљених, али има такође и много пропуштених. Ми обични смртници, можемо само, да га поставимо на сцени, и да се надамо да смо бар успели да га мало приближимо, оживимо, и да натерамо публику да прочита књигу.
Знам пуно таквих који су након представе отишли кући и узели књигу у руке. Пуно је публике погледало представу, 60-70 извођења, са 500 или 600 људи у сали, то је већ озбиљан број у питању. И, све већи је број читалаца, који су сигурно кренули од мисли, - па чекај да видим, да ли ово стварно пише у књизи... Велика већина је дошла прво да гледа, па тек онда да чита, то је сигуран сам, више од 90 одсто људи. Књига по форми није атрактивнма, али по суштини јесте -.

- Чита ли се данас, како се већ све то прима у савремним токовима ?

- Тешко. Лично полазим од себе, колико је тешко данас читати. Човек више нема времена за то, доколице... Нема своје поподне, нема времена... ни за оно „дремлер време", нема спокоја, све је повишени штимунг, размишљајући шта и како сутра...
Човек има неколико тура, периода у животу, смерница да одреди где ће и шта ће. У том сегменту иде и читање. Ја сам доста читао од девет до 15 година, иако је преломни тренутак у животу, управо тај средњошколски период, али то не значи да човек тада и чита, бар код мене није било тако... Телевизија је заправо изменила све. Нико више не жели да се мучи, да не будем баш груб, али, затупљење је наступило. Никоме не пада на памет, да држи књигу у рукама, јер ће га заболети руке, мишићи ће попустити. Јер, пазите, док читате, руке морају бити подигнуте, као и када једете, али док гледате ТВ то не мора. Лагано се опустите и лешкарећи зврљите у екран. Интернет је друга прича, то је инстант знање, а знам пуно таквих који су студије завршили и одрадили на интернету. Не може то, никако не може...
Ипак, сада је време посета књижарама, и сада је овај талас читања, „ин", и, нека, нека буде и то, само нека се чита. Нешто је у неком тренутку модерно. Створи се то из свакодневице.

- Пратите ли македонску позоришну сцену?

- Искрено, врло слабо, мало. А, оним што знам и видим, нисам импресиониран. Тешко је међутим говорити генерално на једном општем плану. Јер пазите, може да је и лоше, а да се деси једна феноменална представа, ниоткуда, и то не само овде, већ генерално кажем, и то је нешто сасвим посебно, различито, узбудљиво...

Милутин Станчић