01. март 2011.

Филмски документарни запис осликава део живота нашег Светог Оца Владике Николаја Охридског и Жичког. Све што је чинио и учинио, а урадио је много, било је без грешке за свој народ. Пут који нам је показао тад и данас је једини прави за нас православне Србе.

Филмско платно обрише даљину између овог и неког другог замишљеног света, а светитељи слију ово наше време и време које ће доћи у једну тачку која је вечност. Бити сведок живота човека чије ће мошти његов верујући народ целивати вековима, Божје је чудо на коме Срби треба да буду захвалнији него други, јер им се то чудо непрестано понавља.

Свети Николај Охридски и Жички (1880-1956) највећи је српски просветитељ после Светога Саве и, без сумње, најдаровитији беседник Цркве Христове у 20. веку. Рођен је 23. децембра 1880. године у маленом селу Лелићу, недалеко од Ваљева. По оцу је водио порекло из Источне Босне.

Образовни пут и духовни развој малог Николе представља право чудо. Он се уздизао усправном путањом и достигао је неслућене висине, од обичног сељачета, Николај је израстао у најобразованијег Србина свога времена...

Крајем 1920. премештен је из Жичке у Охридско-битољску епархију. У Охриду је Николај наставио са својим духовним преображајем, дошавши у непосредни додир са Светим Оцима, чија је дела и богословље почео темељно да проучава, при том често одлазећи на Свету Гору. У Охриду је Николај изграђивао свој трајни лик, православни и светитељски. Као такав створио је дела непролазне вредности – „Речи о Свечовеку", „Молитве на језеру", „Омилије" и „Охридски пролог" – чудесна и јединствена књига у целом православном и хришћанском свету. У Жичку епархију је враћен 1934. године...