19. фебруар 2011.

Српкиња, Зорица Сентић, песникиња, модни креатор и вајар, рођена Скопљанка, која живи и ради у Француској, представила се колажом искрених исповести о свом животу, од родног Скопља, преко Србије до Француске и назад, зачињених казивањем песама на македонском, српском и француском језику.

Иако још на почетку признала да кубури са издавачима, досада су њене песме од којих је неке и казивала, преведене на 12 језика. Једна од њих је и песма написана на македонском језику, „Застана времето" (Стало је време) као њен поклон родном граду, посвећена кобном тренутку у 05,17 сати, 26. јула 1963. када је катастрофални земљотрес погодио главни град Македоније.

Књигом даривати села

У до сада објављеним збиркама песама „Угаси тишину" и „Угаси тишину 2" ауторка, која је, како признаје свој матерњи, српски језик, „поново почела да очи са неколико деценија паузе, на прагу своје педесете, говори о љубави, пролазности, патњи и немогућности остварења жељеног и маштаног.

Добар део одуженог сусрета са читаоцима, блиским пријатељима из детињства и младости, издвојен је за непосредно објашњење иницијативе и спровођење акције прикупљања књига за сеоске библиотеке у Србији, од њеног Левосоја код Бујановца, преко шумадијских засеока, до војвођанских салаша. Иако живи и ради у Француској, Зорица Сентић већ неколико година, великим ентузијазмом у Србији помаже у сакупљању књига библиотекама у сеоским срединама. У њеној акцији „Дарујмо реч" ангажовано је на стотине поклоника. Потврдила је да је до сада сакупила преко 10.000 књига, од којих су неке дароване и школама у Македонији. И на самом сусрету у „Спони", прикупљен је нови пакет дариваних књига које ће бити поклоњене деци у селима Македоније.

Објаснила је да је, уз почетну помоћ из Министарства за дијаспору Србије, на београдском сајму књига започела акцију не стидећи се да буквално проси издања за сеоске библиотеке. За свој рад, испољену оригиналност у ентузијазму и врхунска остварења у образовању, Зорица Сентић је 2009. године од Педагошког покрета Србије добила годишњу награду „Васа Пелагић" .

- А управо је Васа Пелагић, пре два века говорио да би свако село у Србији требало да има макар један собичак, библиотеку, и једну одају за чување старих алатки, што ће рећи музеј. Збројено је да у Србији има око 4.800 села, а колико је активних библиотека у њима и има ли тамо књига коме да се дарује, озбиљно је и актуелно питање и сада, рекла је Зорица Сентић.

Како је објашњавала, мисли и пише на француском, у њеној збирци "Приче не приче" у којој дневнички бележи свој живот, записала је - сада сам неко друго ја! Вратила се „само писању и то на матерњем српском". Потврдила је да понекада пише и по 15 сати дневно. Признала да јој је једна реченица стално у глави – „прођемо свет тражећи срећу, а вратимо се кући да је нађемо"!

Последња збирка песама су њена љубавна писма упућена вољеној особи. Надахнуто и са нескривеним емотивним набојем признала је да су јој изјављивали љубав на многим светским језицима, али нико као на српском - „волим те". Сликовито је то описала у песми „Воли ме на српском"! „Воли ме на српском" је песма коју је ауторка надахнуто казивала, чекајући и публику да заједнички завршавају стихове..."воли ме, али – на српском".

Реч је о истинитој, искреној, али, ипак, прозаичној поезији, са доста објашњења и пикантерија, можда управо због мешавине језика у приповедању, али и мишљењу, јер, признала је Зорица Сентић, она мисли на - француском.

Биљана Тодоровић Георгијевска, водитељка вечери у „Спони", прочитала је „Причу о Божићу", сачињену по сећању Зорице Сентић, на последње Бадње вече и Божић, који је са баком, у Левосоју, на југу Србије, крај јужне Мораве, славила далеке 1966. године. Те бакине приче се сећа и данас и носи је свуда по свету, држећи се савета да се све не може добити, да се дарови желе, али треба имати стрпљења и упорности да једног дана и стигну.

„Као у својој башти"

Песничку трену коју је признала, али не испољивши је, оправдала је емоцијама због доласка код својих. „Код вас, код мене сам, у својој башти овде, где сам песме поред Вардара писала", рекла је.

Њено оригинално казивање осликава и исповест о корену: - Не знам на ком језику пишем, не знам. Размишљам заправо, тројезично, го сакам македонскиот јазик, али сам Врањанка, по оцу и мајци, Левосојка, село крај Бујановца, а, ето, ме припадам Француској. Три пута сам рођена, рођењем, па 2005. кад ми је изашла књига и сада кад сам поново у свом родном граду...рекла је она.

Искрену, поезију без скрупула, без стида, на махове и за понеког у публици и збуњујућа књижевница, између песама, причала и исповести, говорила је о мањкавости афирмације наших правих културних вредности Србије, пред тим нарцисоидним и често не толико вредним Западом.

Поделила је са Скопљанцима и своја лична искуства из Француске, нарочито из бурног периода уочи НАТО бомбардовања Србије, када је на опаску да више није Југославнка, него Српкиња, већ добила попреке погледе дојучерашњих пријатеља. То је, каже, учврстило у тежњи да се поново врати матерњем српском језику и да поново савлада нешто више од реторике „на врањском уз употребу два падежа". И, наравно да пише на матерњем – српском, а не као до тада, на француском. Сетила се како јој је отац, касно сазнавши да пише, изрекао - „човек је постао нешто онда када то што напише објави „Политика"...

Њене песме „Заборав", „Жељо моја", и посебно „Доћи ће", (као својеврсна опомена живота и припреме за овоземаљски крај „који свакоме, сасвим сигурно долази – не бојте се"), „Обећана песма" „У твом граду", као и „Набавка" поздрављене су искреним аплаузима.