15. септембар 2010.

Четири разлога

"Много је разлога за овакву одлуку. Од високе зараде, поремећених односа у репрезентацији, лоше комуникације на релацији селектора - ФШ, све до лоших игара националног тима по успешном завршетку квалификација за Светко првенство. Видело се и да селектор недостаје на клупи, да екипа не може да се води са трибина", рекао је Томислав Караџић.
"Додатну конфузију унела је и Антићева одлука да тим у његовом одсуству не води Александар Јанковић, иако је такав био договор. Никада неће бити заборављено оно што је Антић урадио, што је народу вратио веру у српски фудбал... Али, мишљење струке је преовладало, а наш Стручни одбор на челу са Слободаном Сантрачом оценио је да екипа није добро вођења после квалификација за Мондијал и да је Антић одличан селектор, али на кратке стазе", рекао је Караџић.
1) Незадовољство ИО ФСС начином на који је репрезентација вођења, односно селекторово одсуство са клупе, које се рефлектовало и на игру тима. "Селектор је недостајао на клупи", пренео је Караџић;
2) Кооптирао је новог члана стручног штаба (Александра Јанковића), који није водио селекцију (то је у два меча чинио Решад Куновац), иако је Антић говорио другачије. То је Караџић овако описао: "Поп ђаку, а ђак црквењаку".
3) Покварени су односи на свим релацијама и то под хитно мора да се мења;

4) Незадовољство челника Савеза играма националног тима од краја квалификација за СП. Дакле, ФСС није задовољан како је Србија играла на Мундијалу, пријатељској утакмици против Грчке, а посебно на старту квалификација за ЕП.
"Ниво, квалитет и прилаз игри нису на нивоу квалитета и потенцијала наше екипе", каже Караџић. "Не желимо да идемо даље у неизвесност, да не изгубимо нове бодове, пре свега од Естоније, а после не би ни било важно ко је селектор".
Да ће до овакве одлуке доћи, било је јасно након оштрих критика које је на рачун игре репрезентације упутио први човек српског фудбала.
После ремија са Словенцима на Маракани у квалификацијама за предстојеће Европско првенство, Караџић је навео да је незадовољан како је екипа отпочела нови квалификациони циклус и да са оваквом игром Србија не може победити ни Естонију.
"Већ сам рекао и поновићу, овако више не иде. Ми у Фудбалском савезу Србије нисмо задовољни резултатима, игром, начином на који се води репрезентација. Потребан нам је снажан заокрет и то ћемо и урадити у среду на седници Извршног одбора", рекао је тада Караџић.
Антић је фудбалску репрезентацију Србије водио од августа 2008. године и са националном селекцијом изборио пласман на првенство света у Јужној Африци.

Биографија Владимира Петровића

Владимир Петровић Пижон рођен је 1. јула, 1955. године у Београду. Током играчке каријере играо је углавном за Црвену звезду и стекао почасну титулу једне од пет "Звездиних звезда", односно једног од пет легендарних фудбалера овога клуба.
Каријеру је започео у Црвеној звезди, одигравши 1971, са само 16 година, дебитантску утакмицу за први тим.
Са Црвеном звездом је освојио пет титула првака Југославије, шест Купова Југославије и стигао до финала купа УЕФА 1979. године, у којем је Звезда била поражена од Борусије из Менхенгладбаха.
За Црвену звезду је одиграо 526 мечева. За репрезентацију Југославије наступио је 34 пута. Учествовао је на Светском фудбалском првенству у Шпанији 1982. године.
Крајем 1982. године потписао је за лондонски Арсенал за који је одиграо 22 утакмице у сезони 1982-83. У јуну 1983. напушта Арсенал и игра редом за Брест и Нанси у Француској, као и за Антверпен и Стандард из Лијежа у Белгији.
На тренерску клупу сео је 1989. године, као помоћник "друге Звездине звезде" Драгослава Шекуларца и у дебитантској сезони окитио се титулом првака Југославије.
Седам година касније постао је први тренер Црвене звезде, а са талентованом генерацијом, коју су предводили Дејан Станковић, Перица Огњеновић и Зоран Његуш, освојио је Куп Југославије 1996. године.
Следеће сезоне Звезда је под његовом командом елиминисала шкотски Хартс и немачки Кајзерлсаутерн, да би у осмини финала Купа победника купова будући освајач трофеја, славна Барселона, била боља. Успех тог тима највећи је у Звездиној историји након распада заједничке државе.
Кратко је радио у новосадској Војводини, а на функцију тренера Црвене звезде вратио се 2009. године и са скромним тимом бележио солидне резултате у домаћим такмичењима. Управа Црвене звезде, на челу са Владаном Лукићем, уручила му је отказ у марту ове године након пораза од Металца у Крагујевцу (2:1), иако се екипа налазила на челу табеле.
Од страних клубова Петровић је предводио белоруску Славију из Мозера и кинсески Далијен, са којима је освајао трофеје у националним шампионатима и државним куповима. Обављао је функције селектора Кувајта и Кине, али без значајнијих резултата.
Ову сезону почео је као тренер румунског Темишвара.